Овце желе вука за пастира

Да нам кошмарна времена нису покидала живце не бисмо преплаћивали и подмићивали чланове разноразних жирија и савета да цедећи суву дреновину смишљају српске брендове. Кад бисмо се уозбиљили схватили бисмо да је живот већ одлучио – хаотична и кошмарна транзиција наш је најоригиналнији производ. Да јој крај још увек није на видику сведочи чињеница масовног преласка са бенседина на антидепресиве. Неуредни и разбарушени штрчимо у свету који одређује јасна правила игре, који зна куда се креће и зна шта му је циљ. Сви сем нас труде се да туристима понуде најбоље што имају. Кренули смо обрнутим путем и неконвенционалним начином разоружали стерилне западњаке у намери да им не угађамо. Ретко ко се овде љубазно смеши, малобројни музеји су најчешће затворени због реновирања, хотелске собе нису топле и обично прокишњавају, све је безразложно скупо... С једне стране неприлагођеност и непослушност, а са друге наивност јер су многи капитализам заменили појмом демократије. Баш као да је владавина капитала – владавина народа.

После елегантно скројене петооктобарске "револуције" већина је очекивала да ће из пакла ушетати право у рај. Убрзо, свима је постало јасно да нам предстоји пут кроз чистилиште и да ће опстати само они који имају "реалну перспективу". Седам година касније резултат је следећи: "Једни живе све боље, а други све горе. Онима којима је било добро – сада је још боље, а онима којима је било лоше – сада је још лошије. У друштву у којем доминира тешко одржива мешавина социјализма и капитализма, која се именује као транзиција, поуздано се зна ко губи са нестајањем социјализма, а ко добија настајањем капитализма. Социјалистичким губитницима је све горе, а капиталистичким добитницима све боље. Четвртина испитаника у нашем прошлогодишњем истраживању (ЦЕСИД) себе види као губитника, а шестина као добитника. Већина од 55 одсто не види себе ни међу добитницима ни међу губитницима, али се комотно може претпоставити да се ова четвртина губитника налази међу половином која је тврдила да је у социјализму живела боље", каже социолог Срећко Михаиловић.

Ипак, ситуација се мало поправља – грађани свој живот оцењују бољим него јуче. Наш саговорник истиче: "Ако у расположења позитивне енергије убројимо наду, оптимизам, веру да ће бити боље, спремност да се учествује у променама – налазимо да је позитивно расположено три петине (60 одсто)  грађана. Ако у расположења негативне енергије убројимо страх, забринутост, немоћ, безнадежност, бес, гнев – наилазимо да је тим расположењем захваћена четвртина грађана. Остали имају помешана осећања, или су равнодушни према свему. Боље је било само непосредно после догађаја у јесен 2000. године, када је позитивна енергија  била присутна код готово три четвртине грађана, а негативна код једне петине. Већ у лето 2001. године бележимо пад расположења позитивне и раст негативне енергије, што је трајало све до ове године" (видите табелу).

Вођена грађанском жељом за променама, политичка елита нас је повела у капитализам, али као да је промену система некако шверцовала. Још увек је изразито амбивалентна свест грађана када је реч о капитализму. Позивајући се на истраживање које је обављено пре годину и по дана, Младен Лазић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, каже: "Добре стране капитализма прихватају се у потпуности – индивидуализам, могућност дефинисања властите судбине преко својих способности, право на избор, демократска оријентација, плурализам... С друге стране, изразита је тежња да се зна хијерархија ауторитета – неко ко доноси одлуке и гарантује оквире у којима се делује и то да гарантује не као безлична институција него као одређени појединац – вођа." Ова изразито амбивалентна вредносна оријентација изражена је међу свим групама становништва. Ипак, нешто мање код високообразованих.

Који су разлози споре адаптације на промене које смо наводно већински прижељкивали?

Сведоци смо да је већина очекивала да ће јој проблеми бити решени већ само зато што је дошло до промене режима. После санкција, сиромаштва, ратова и бомбардовања свима је био потребан предах. Али, стварност је наметнула потпуно другачији ритам. Отуда бес, збуњеност и депресија. Многи су мислили да ће коначно у заслужену пензију, или да ће им се дозволити тајм-аут. При свему томе не треба заборавити да смо деценијама били ослобођени баласта личне одговорности. На нова правила игре нико нас није припремао. Сетимо се како су нас васпитавали за социјализам. За капитализам нису. Психолози се зато слажу да му још нисмо дорасли јер тек учимо да излазимо из стања "научене беспомоћности". "И даље постоји потреба да себе видимо као жртве, јер из позиције жртве црпимо моћ. Позиција жртве је моћна позиција, она доноси привилегије и заиста је тешко одупрети јој се. Ако покушамо, осећамо страх, јер је страх неизвесност", каже психолог Зоран Илић. Он саветује да свако пронађе своју извесност. Да би се она пронашла неопходно је да кренемо од почетка: да као деца научимо да пузимо, па да ходамо. Ми бисмо хтели одмах да трчимо. Као у вицу – докторе, кад ми скинете гипс, да ли ћу моћи да свирам клавир? Моћи ћете. Дивно, ја никад нисам свирао клавир!

Тешко је и данас седам година касније. Чак и кад је сасвим јасно да нам се стандард поправио (и кад ту чињеницу сви признају), то још не значи да нам се живот вратио у нормалу. Јасније је како ствари стоје ако се зна да око 700.000 људи живи веома лоше. Само између десет до петнаест одсто становништва у Србији живи прилично пристојно – солидностојећа средња класа. Новоконсолидована средња класа уз економску и политичку елиту (броји се промилима), како каже Младен Лазић, главни је заштитник промена у нашем друштву: "Они су сасвим свесни својих интереса јер имају шта да бране, за разлику од сиромашних који нити могу да препознају своје интересе, нити могу да се јасно поставе иза неке политичке алтернативе. Они су апстиненти или су дезоријентисани, још увек не разликују демагогију од реалних обећања. Тек кад буду знали шта бирају, односно када буду имали алтернативу, моћи ћемо да кажемо да смо постали демократско друштво. Овако имамо привид демократије која се одвија као игра елита – елита које нас заводе."

Јасно је и да елита ризик промена не преузима до краја, каже социолог Зоран Стоиљковић, професор на Факултету политичких наука. "Одређује нас недовршена демократизација. И то је компромис у циљу избегавања могућности да већина транзиционих губитника искористи демократска средства да врати ствари на старо. То јесте нека врста лукавства. Међутим, компромис који је држава правила често је био непродуктиван. Подржавала су се и подржавају предузећа која немају тржишну шансу јер имају велики број запослених и кад је то био ризик да се изгуби власт. Паралелно, запосленост у јавним предузећима је расла зато што је свако ко је политички долазио на чело неке фирме имао клаузулу да не може подизати запосленост више од десет одсто. То у преводу значи – не отпуштамо оне које сте ви довели, али доводимо своје." Наш саговорник каже да присуствујемо дисциплинујућем деловању кризе. Држава тренира строгоћу на најрањивијима – пензионерима – најављујући реформу пензионог система. Ту је и прича о замрзавању плата у јавном сектору која истовремено отвара проблем евентуалног реконструисања и приватизације.

Да резимирамо. Само око 15 одсто људи у нашем друштву схвата о чему се ради и зна да заштити сопствене интересе. Преко 80 одсто других практично је изгубљено у транзицији. Реч је о људима нижег образовања, нижег материјалног статуса, старијим и људима са села.

Којим факторима још можемо да захвалимо за своју масовну изгубљеност у времену и простору?

Када се код нас угасио, капитализам је до Другог светског рата био на самом почетку развоја. Свест о томе да је одговорност за судбину пре свега индивидуална још није продрла у српско друштво. Код нас се потом на неразвијени капитализам надовезао социјализам који је на нешто другачијим основама учврстио ту свест. "Заштита радног места (без обзира на радне учинке) и заштита најамнина од резултата рада кључне су одреднице самоуправљања. И те две ствари су суштина радничких захтева данас. Они траже од државе да им заштити радно место без обзира на то што држава није власник или што не може да им задржи радно место, чак и када јесте власник – јер предузеће више не може бескрајно да се донира. И данас запослени траже зараде мимо реалности коју је предузеће способно да постигне на тржишту, и то траже једнако и у државним и у већ приватизованим фирмама (што је најочевиднији заостатак самоуправљања). Свест да је дошло до расцепа власништва (државног и приватног) није широко продрла", закључује Младен Лазић.