Трансакција биткоинима пред Апелационим судом у Новом Саду

Коначну реч у судском поступку који је вођен пред Вишим судом у Суботици у којем је предмет спора била исплата динарске противвредности криптовалута, иначе првом овакве врсте у нашој земљи, даће Апелациони суд у Новом Саду. Након две исте првостепене пресуде, у првом и поновљеном поступку, којима је Горан Благоичевић из Суботице дужан тужиоцу Душку Пролу из Новог Жедника да исплати 49.036. 865 динара као противвредност десет биткоина, другостепени суд, осим што ће донети коначну одлуку у овом предмету, требало би и да разјасни став српског правосуђа према дигиталној имовини и начину на који се њоме може трговати.

Као што је „Политика” раније писала, поступак против Благоичевића по тужби Прола покренут је 2021. године. У тужби коју је поднео против свог некадашњег најбољег пријатеља, Проле је навео да је Благоичевићу 2017. године дао 22.700 евра и усмено га замолио да му за тај новац у својој дигиталној мењачници купи десет биткоина и 15.785 голема, што овај није урадио.

После годину дана поступка, судија Јелена Петрик Поповић донела је пресуду којом је делимично усвојила тужбени захтев Прола – да му тужени исплати противвредност десет биткоина, али не и 15.785 голема. Првостепеном пресудом, наиме, одбијен је део тужбеног захтева који се односио на големе и у том делу она је постала правноснажна.

Благоичевић је тако обавезан да тужиоцу исплати 49.036.865 динара, колика је била вредност десет биткоина у децембру 2021. године, односно у време када је тужба поднета.

Разматрајући жалбе коју су тужени и његов адвокати поднели на овакву пресуду, Апелациони суд је укинуо првостепену одлуку од 27. октобра 2023. године и наложио да се поступак понови. Друга пресуда донета 10. октобра 2024. године, односно она изречена у поновљеном поступку, упркос јасним инструкцијама судског већа Апелационог суда у Новом Саду, била је идентична првој. Занимљиво је и да је судија Поповић Петрик поновљено суђење завршила после само једног одржаног рочишта.

Промет дигиталним валутама, према оцени адвоката Драгољуба Мартиновића, српски законодавац је покушао да регулише 2020. године доношењем Закона о дигиталној имовини. Међутим, како каже адвокат, поменути правни акт није у потпуности одговорио на све изазове у пракси.

– Виши суд у Суботици, међутим, заузео је став да се дигиталном имовином може трговати и у кафани, у готовом новцу, без икакве контроле порекла новца, па чак и у страној валути. Пружање судске заштите оваквој трговини било би у супротности са светским напорима за спречавање прања новца и финансирања тероризма – сматра адвокат Мартиновић.

Занимљиво је напоменути да се поред овог парничног поступка, против Благоичевића води и кривични поступак који се односи на исту спорну трансакцију.

– У парници, тужилац захтева исплату динарске противвредности десет биткоина, позивајући се на трансакције које су, према његовим тврдњама, реализоване преко налога туженог на дигиталној платформи. Међутим, у кривичној пријави тужилац наводи да је исти тај износ биткоина платио у готовини, у износу од 22.700 евра, коју је, како тврди, лично предао туженом 14. јуна 2017. године. Ова два потпуно различита сценарија, један дигитални и документован, други готовински и непроверљив, указују на озбиљну правну контрадикцију. Сходно овоме, основано се може поставити питање да ли се кривични поступак користи као средство притиска, с циљем да се обезбеди процесна предност у парничном поступку – каже адвокат Мартиновић.

Посебну правну недоследност, како каже наш саговорник, представља чињеница да тужилац у парничном поступку захтева накнаду на основу наводне купопродаје, односно исплату динарске противвредности десет биткоина, што представља типичан облигаторни однос у грађанском праву. Истовремено, у кривичном поступку, исти тужилац тврди да је новац за те исте биткоине, у износу од 22.700 евра у готовини, незаконито задржан, што се квалификује као кривично дело утаје новца.

– Дакле, ради се о једном истом догађају, али се он представља на два супротстављена правна начина: као основ за потраживање у грађанској парници и као основ за кривично гоњење. Овакав паралелизам није само правно контрадикторан, већ и опасан преседан који угрожава јасну границу између грађанске и кривичне одговорности и отвара могућност за злоупотребу процеса. После свега, поставља се питање: ако се судска заштита даје трансакцијама које нису пријављене, нису опорезоване и немају никакав доказ о реалној трговини, да ли то подрива напоре државе у борби против прања новца и отвара простор за злоупотребе – пита се наш саговорник.