Ухватити непоновљиви моменат

Још од краја осамдесетих година 20. века састав „Дарквуд даб” представљао је, како то обично бива, „млад и перспективан” београдски бенд. Двадесет година касније ствари су знатно другачије. Једни им дају ласкаву, али и незахвалну титулу пионира јединственог музичког израза наших простора. Други им „замерају” што не могу да их конкретно сврстају у неки музички правац. У међувремену, они су се усредсредили на оно што најбоље раде – успешно експериментишу, стварајући добру музику и неуморно вежбају. Концерт или спот, студијски рад или жива свирка – нема разлике – „Дарквуди”, као и увек, раде, раде и само раде. У интервјуу за „Политику”, певач Дејан Вучетић Вуча прича о публици, различитости албума, атмосфери на фестивалима, данима проведеним у студију...

После толико година, бенд је нови LP снимио као четверац. Колико је „Јединство” у музичком смислу изгубило одсуством гитаристе Владимира Јерића?

Нови албум је производ нашег трогодишњег рада. Нисмо имали неку посебну идеју како желимо да албум звучи. Пошто нисмо могли да се отмемо утиску да то што смо снимили звучи као једна целина, одлучили смо да га назовемо „Јединство”, упркос томе што смо знали да ће то бити једно од најчешће постављаних питања.

Има ли промена у звуку?

Треба избећи понављање, јер ће прво нама бити досадно, а самим тим и нашој публици. Тако се и ми, од самог почетка каријере, трудимо да не звучимо предвидиво на сваком наредном албуму. Имамо и новог члана, зове се Никола Мемедовић, који је иначе мултиинструменталиста, а у бенду свира „фендер роудс”. Његов звук има креативну специфичност која мене јако радује и инспирише.

Уједначен студијски звук осећа се и на вашим наступима. Како изгледа просечан радни дан док „Дарквуд даб” спрема албум?

Морам да споменем, сем годишњих одмора и специјалних прилика, ми практично већ двадесет година свакодневно вежбамо. Рад у студију је наша велика страст. Тако је пре десетак година из великог ентузијазма, негде иза албума „Електропионир”, рођена идеја да оформимо сопствени студио не бисмо ли се што више посветили раду. У том смислу смо један од ретких бендова који се у овој земљи баве продукцијом и снимањем, посебно снимањем. И последњи албум је, изузев вокала, практично настајао без наснимавања. Основни покушај је био да ухватимо то што је непоновљиво приликом настанка песама, тај моменат усхићења, када оне можда и најбоље звуче.

Ви се тешко можете сврстати у одређени музички правац, с обзиром на фузију утицаја у вашем звуку.

Жанрове су смислили они који продају музику. Непримерено је да себе ограничиш у оквиру једног, два музичка правца. Моје колеге из састава и ја слушамо најразличитију врсте музике, а наша је логичан производ тога. Многи су нам раније „замерали” јер не знају где да нас сврстају. Како време одмиче, и са експанзијом Интернета, та жанровска стриктност постаје депласирана.

Да ли се разликује енергија на концерту и наступу у оквиру фестивала?

Свакако, то су другачије форме, наступ на фестивалима пред више десетина хиљада људи доноси неки несвакидашњи и леп осећај. Проблем је у томе што су ти наступи временски ограничени, и у тој комуникацији са ширим аудиторијумом бендови углавном изводе свој „best of” репертоар, што понекад изгледа као да нису довољно ангажовани. Код нас то није случај, увек дајемо све од себе. Ево занимљивости, ја мислим да је то било 2001. године на Зајечарској гитаријади. На том наступу ја сам сломио ногу, тачније неку кост у стопалу. То је била током друге од, рецимо, седам песама, одсвирали смо до краја, срчано и са истим интензитетом. Мене је толико држао тај полет на бини, да нисам био ни свестан прелома, помислио сам да сам само угануо ногу.

Многи музичари дају предвидив одговор да су им „сви њихови албуми подједнако драги”. Постоји ли неки албум за који сте Ви посебно везани?

Не правимо разлику између албума, сваки је донео нешто специфично. Мени је, можда, у том неком сентименталном смислу „Парампарчад” најдражи, с обзиром на то да је првенац, да смо тад били млађи и у све улазили са много знатижеље, проводили десетине сати заједно снимајући га, а то је био и први озбиљан сусрет са студијским радом. Иначе, нема неке разлике, то су посебне целине.

Албум је изашао средином новембра, рекло би се дискретно?

„Женева” се завртела непосредно пре албума, онако, више као најава албума. Баш због тога, то је једна ненаметљива ствар, довољно да је слушалац чује, више онако као информацију, да му она заголица машту. Наравно, планирамо да на одговарајући начин испратимо плочу. У плану је спот за песму „Робот” и још један нешто касније. А што се тиче великог београдског концерта, планирамо га за пролеће и, наравно, не само Београд.

Како вас и бендове из Србије прихватају млађе генерације у региону, или Европи? Многи од њих нису ни знали за ваше постојање током деведесетих година 20. века.

Супер, занимљиво је то што ми немамо ту „предратну” публику у региону, а опет, концерти су добри и посећени. А на западу, људи су позитивно изненађени, вероватно понекад несвесни каква се музика прави овде. Сећам се турнеје по Пољској од пре неколико година. Или, на пример, прошлогодишњег наступа у Арауу, у Швајцарској. Поред странаца у западним земљама, ту је и друга, трећа генерација емиграната, али и људи који су деведесетих отишли, што је јако добар спој.

Адријан Чолаковић