Морална драма јавних финансија

Са индексом о перцепцији корупције од 3,4 (септембар 2008), Србија је у групи земаља које имају разарајућу корупцију. Заправо, стање убедљиво указује да се ради о драматичном паду друштвеног интегритета и суноврату одговорности партија на власти у борби с корупцијом. Актуелне политичке структуре, високе државне институције и један број личности од друштвеног ауторитета, као да се мире с корупцијом. Високи републикански идеали система континуирано се нарушавају. Државне јавне финансије, као витално јавно добро, нису више ни јавне, ни државне, ни капиталистичке. Постају очигледно тајне, партијске и феудалне. Доминирају мрачне финансије, сумњиве провизије и партијске „трговачке” коалиције. Слаби конкурентност економије и изгледи за учешће домаће привреде у међународној размени. Корупција „производи” прилагођавање криминалу и кичу, а криминал и кич јачају корупцију. Руинира се поверење у све вредности система.

Јавне финансије постале су „државна тајна” партије која је „добила право” дапреко својих чиновника управља финансијским и имовинским ресурсима одређеног министарства или институције. И то, без права било кога – владе, Народне скупштине или председника републике да се меша у „њихове послове”. У тим условима, појединци могу одобрити стотине милиона динара за снимање сумњивих филмова или телевизијских серија, за изградњу успињача или локалних путева. То је судбина средстава буџета, средстава од приватизације, државних фондова за финансирање развоја или средстава намењених за помоћ неразвијеним регионима.

У Србији не делујеревизорска институција. Дакле, нема контроле трошења новца ни у државним ни у парадржавним институцијама и јавним предузећима. Протекле су године, а да Народној скупштини, тј. врховном органу контроле нису достављани ни годишњи завршни рачуни, ни периодични обрачуни државног буџета. Није било владиних извештаја о коришћењу буџетских резерви, ни извештаја о судбини средстава „од приватизације”. Нема извештаја о судбини бесповратних средстава изстраних донација. А ни завршних рачуна државних фондова за развој и косовских фондова.

Неодговорно се понашају и друге парадржавне институције и јавна предузећа. Народна банка Србије још ниједном није доставила Народној скупштини завршни рачун о свом пословању, извештај о руковању државним девизним резервама или извештај о стању нације у монетарној и новчаној сфери. Ниједно јавно предузеће није у последњих двадесетак година достављало извештаје о пословању и годишње завршне рачуне влади и Народној скупштини.

У тим потпуно нетранспарентним условима могуће је да државни чиновници, као што су директори и председници управних одбора јавних предузећа или гувернер централне банке имају десет пута већа примања од председника републике, председника парламента, премијера или градоначелника.Који су морални принципи ових државних службеника? Зар је могуће то бедно образложење : „Плате су им огромне да ови важни појединци не би били корумпирани?”

Контроле финансирања политичких странака нема. Тајни су подаци о имовини партијских функционера. Лекари продају услуге, професори оцене и академска звања, спортски радници играче и утакмице, чиновници уверења и потврде.

Понашање владе је такође контроверзно. Уместо да доследно инсистира на примени већ усвојене Националне стратегије за борбу против корупције (2005), влада стално предлаже оснивање нових тела и институција и тиме урушава независност постојећих. Тако шаље лоше сигнале јавности о својој спремности да се бори против корупције.

Запостављању етичких принципа и бујању корупције погодовале су и неке „објективне околности”. Чињеница је да су једна партија или коалиција партија по десетак година на власти, односно да опозиција у парламенту никад није била у стању да угрози владу.

Србија је донела неколико антикорупцијских закона и приступила је међународним конвенцијама за борбу против корупције. Ипак, резултата није било. Зашто? Зато што није било политичке воље за то.

Сада је, треба веровати, другачије. Председник Србије мобилише друштво за афирмацију етичких принципа и доследну примену Устава и закона, односно за утемељење политички посредованог националног програма за борбу против корупције. Тај програм треба подржати с вером, да има праву подршку. И с уверењем, да се програм ове врсте не увози већ се, уз реафирмацију домаћих традиционалних вредности и моралних принципа, па и страних позитивних искустава, организује у сопственој кући.

Професор Универзитета Унион у Београду