МИЛИВОЈЕ КАРАКАШЕВИЋ

Прошло је 30 година откако сам одслужио војску, а сећам се малтене сваког трена проведеног у њој. Иако те тамо нон-стоп муштрају и малтретирају, некако се свега тога радо сећаш. Знам, данашњим војницима ово ће звучати као несвакидашња прича...

У загребачку касарну Боронгај, која је примала око 2.000 војника, стигао сам 28. априла 1975. Претходну ноћ сам провео код пријатеља из репрезентације Драгутина Шурбека који ме је "мерцедесом" довезао до врата касарне, пет минута пре поноћи. То је био мој први кикс. Уместо да дођем преко дана и сместим се ко човек, морао сам да спавам на неким струњачама. Кад је свануло отишао сам у мој павиљон на чијем уласку ме је чекала порука на стиропору: "Добродошао, Каракашевићу". Добио сам две касете, једну за војну опрему а другу за спортску.

Са мном су служила и четворица кошаркашких репрезентативаца Крешо Ћосић, Мока Славнић, Драган Капичић, Твиги Ивковић и Винко Јеловац, као и певач Чоби Савчић. И за стонотенисере и за кошаркаше наредна 1976. година била је посебно важна: њих су чекале Олимпијске игре у Монтреалу а нас Европско првенство у Прагу (тренирао сам два пута дневно са Шурбеком и Стипанчићем). Они су освојили сребро а ми злато.

Ни то злато није ми помогло да завршим војску пре рока. Потпуковник Грујин није ми дао ниједан наградни дан па сам касарну напустио истог датума кад сам и стигао – 28. априла. Грујин је волео да зеза нас познате. Рецимо, Чоби и Капоња су морали сваког дана да чисте око павиљона а ја сам имао обавезу да му се јављам у два сата по подне, да зна да сам у касарни.

Омиљени део касарне била је кантина. Између 11 и 12 часова ту смо долазили на фришки хлеб и саламу "подригушу". Ништа лепше нисам јео.

Сви ми репрезентативци имали смо плаћене оброке у хотелу "Спорт", данашњој "Панорами", али врло често нисам ту вечерао јер ми је било лепше у касарни. Могао сам да поједем по шест сардина, које су увек претицале, а после одмах у кревет којем се никад нисам толико радовао.

Било је и неких тешких ствари, баш тешких, као – пушкомитраљез од 12,5 кг. Десно раме ми је отпадало. Тек после три недеље су ми рекли да имам право да променим раме...

Иако сам био на светској ранг-листи међу првих 10, у војсци ме је дочекала неочекивана "претња" од једног анонимног играча коме нико у касарни није могао да узме ни поен. Мада су сви знали ко сам, било је оних који су њему давали веће шансе. Победио сам га са 21:0... Од тада сам морао сваког дана, у 19 ч, да играм с капетаном по један сет, све док не "заради поен". Отишао сам из војске оставивши га без поена. Кад је на моје место дошао шахиста Љубомир Љубојевић помислио сам како је осуђен да игра док капетан не "заради реми"...

О данашњој војсци знам само да је много лакша од оне коју сам ја служио. Допада ми се то што има слободних викенда, што може у цивилу да се изађе у град, што је рок скраћен. По мени, шест месеци је оптимално јер све преко тога је хватање зјала и излагање Војске беспотребном трошку. Чуо сам да се данас догађа да војска остане без хране, али се надам да то ипак није тачно.