Контрапродуктивна претеривања ЛГБТ заједнице

Борба за права ЛГБТ особа некада је била борба за голи опстанак – за право да нас не бију на улици, не избацују из куће, не отпуштају с посла. Данас, упркос томе што се у многим земљама и даље води та иста борба, слика коју о ЛГБТ покрету стварају западни медији и друштвене мреже све више личи на театар апсурда – на агресивну, прегласну и често самопоражавајућу пародију некадашњих захтева за достојанством.

Два свежа случаја – један из света фудбала, други са „Тиктока” – осликавају како је борба за равноправност постала алат у рукама институција и појединаца који са самом ЛГБТ заједницом често имају врло мало везе. Штавише, управо та заједница најчешће испашта због последица деловања тих „савезника” и самозваних представника.

У француској лиги, током кампање против хомофобије, српски фудбалер Немања Матић одбио је да носи траку с дугиним бојама на дресу. Прекрио ју је белом траком – тихим чином који је одмах изазвао жестоку реакцију. Резултат? Казна од две утакмице суспензије и додатне две условне, уз обавезу да у наредних шест месеци учествује у кампањи подизања свести о борби против хомофобије.

Овде не говоримо о физичком насиљу или говору мржње. Говоримо о томе да је одбијање да се носи одређени симбол санкционисано као прекршај. Другим речима, солидарност више није опција – она је обавеза. ЛГБТ борба, изгледа, сада подразумева да се буде кажњен ако ниси довољно „за”.

Али право да се не учествује у нечему, право да се не подржи одређена кампања, једнако је важно као и право да се у њој учествује. Кампање против хомофобије у фудбалу апсолутно су пожељне и потребне – јер хомофобије у спорту има. Али када играче присиљавамо да морају да буду савезници, да морају да носе поруке које не осећају као своје, то не води прихватању – већ отпору. И што је још горе – антипатичним реакцијама навијача, које цео циљ кампање гурају у рикверц. У том контексту треба посматрати и видео-кампању ФК Партизан „Реци не” из 2023. године – формалну, укочену, највероватније наметнуту из неког бироа Уефе, која је остала потпуно непримећена. Четири хиљаде прегледа на „Јутјубу” за две године. Порука која никога није дотакла јер није потекла из искрености, већ из обавезе.

И док се с једне стране уводи обавезна солидарност, с друге стране имамо потпуни хаос идентитета претворен у бизнис. Транс-инфлуенсерка Лили Тино снимала се у женским тоалетима Дизни парка, коментарисала сопствено тело док су деца била у позадини, правила „рејџбејт” садржај у којем се сукобљава с конобарима који је погрешно ословљавају у мушком роду. Њени снимци ослањају се на механизме привлачења пажње по сваку цену – циљ није дијалог, већ изазивање беса. Јер број прегледа је једино што се рачуна. Намерно провоцирање публике како би реаговала и тако генерисала још већи домет садржаја – и још веће приходе – постало је норма. А све то без обзира на то колику штету наноси ЛГБТ заједници. Све то под плаштом „видљивости”.

Ово није борба за права – ово је злоупотреба идентитета за личну промоцију. И оно што је најважније: ЛГБТ заједница није ћутала. Напротив. Петиције које захтевају забрану приступа парковима и уклањање са „Тиктока” потписале су стотине хиљада људи – једна од њих има скоро пола милиона потписа – међу којима је и велики број управо ЛГБТ особа. Јер није поента у томе да свако ко се позове на идентитет аутоматски постане светац. Поента је да понашање има границе – законске, етичке и људске.

А границе се последњих година упорно бришу. У име инклузије, суочавамо се са све чешћим случајевима у којима транс-жене, које су физички далеко снажније од биолошких жена, учествују у женским борилачким спортовима и, очекивано – побеђују. У спортовима где је снага најважнија, жене које су целог живота тренирале губе од противница које су до пре коју годину биле мушкарци. Па и ту кад неко подигне глас – аутоматски је трансфобичан.

Овде не говоримо о нечијем праву да се идентификује како жели, већ о томе да правила фер-плеј и биолошке чињенице не могу бити суспендовани зарад политичке коректности. Јер кад борба за права постане захтев за привилегијама, она више није борба. Постаје догма. И губи подршку јавности. То је по мом мишљењу и један од разлога зашто су демократе изгубиле изборе у Сједињеним Америчким Државама и зашто је Доналд Трамп поново председник. И у многим земљама западне Европе расте популарност деснице, јер је људима једноставно доста претеривања.

Уз све то, важно је не заборавити шири глобални контекст. Док се на Западу све више расправља о томе да свако има право да буде којег год пола жели, па и да транс-жене учествују у борбама против биолошких жена, у 11 земаља света хомосексуалност се и даље кажњава смртном казном. У још око 60 земаља истополни односи кажњавају се затвором, често и доживотним. Та врста западњачке привилегије и дистанцираности од стварних проблема доприноси поделама унутар саме ЛГБТ заједнице. Све више припадника заједнице на друштвеним мрежама изражава огорчење због тога што се борба за права претвара у прилику за провокацију. Једна старија лезбејка недавно је постала вирална на „Тиктоку” кад је рекла: „Да сам знала у шта ће се борба за ЛГБТ права претворити, можда се не бих ни борила.” И то није усамљено мишљење.

Активизам у Србији и другим земљама Источне Европе често представља копирање западног модела, али не у оној форми у којој је настао – из борбе за основна људска права – већ у његовој садашњој, често претераној и конфузној верзији. Уместо да се крене од почетка, од реалних и конкретних проблема с којима се ЛГБТ особе код нас свакодневно суочавају, домаћи активизам често прескаче десетине степеница и директно преузима западне обрасце који нашем друштву нису блиски нити разумљиви. Последице тога су отуђеност, одсуство подршке и још већи отпор јавности.

Поред тога, ЛГБТ активизам у Србији годинама је киднапован од различитих идеолошких и политичких струја. Све чешће се поистовећује са суочавањем с прошлошћу, антивладиним протестима, нападима на Српску православну цркву и ширим идеолошким агендама које често немају никакве везе са самим животима ЛГБТ особа. На тај начин, уместо да уједини, тај активизам додатно поларизује и изолује заједницу од друштва.

Изгледа да је дошло време да се вратимо на саме почетке борбе, на тренутак кад су активисти Маташиновог друштва педесетих година прошлог века у Сједињеним Америчким Државама носили транспарент на којем је писало: „Хомосексуалце треба вредновати као појединце.” Не можемо дозволити да се читава ЛГБТ заједница генерализује на основу појединаца који својим поступцима изазивају гнев јавности и злоупотребљавају борбу за равноправност. Уместо сталног ограђивања, потребно је стално подсећање да смо сви различити – и да наша борба мора бити заснована на поштовању људског достојанства, мере и одговорности. Јер ако стално будемо у позицији да се ограђујемо од појединаца из ЛГБТ заједнице са којима се не слажемо и који својим поступцима чине штету, онда ће борба за равноправност изгубити смисао.

*Уредник магазина „Оптимист”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа