Копно на видику

Није нимало спорно да се, протеклих неколико недеља, код нас могло видети доста солидног позоришта. Неке представе биле су веома добре. Неке чак одличне. То не би требало да буде чудно када су у питању дани Битефа, али почела је и редовна сезона и већ на сцени Атељеа 212 може да се види блистава режија Томија Јанежича: "Путујуће позориште Шопаловић".

Тешко да је нека представа последњих година доживела такав тријумф, овације и љубав код београдске публике као "Пијана ноћ" Мирослава Крлеже и Ленке Удовички. Заслужено.

 "Магбет" у Новом Саду додао је још једну страницу књизи ритуалног обожавања немачког позоришта на Битефу. Ружни голи мушкарци, хектолитри одвратне позоришне крви и сва "бука и бес" ове "приче коју прича, један идиот" нису одбили већину позоришне јавности. Напротив, мањина, иако згрожена, није ни гласа пустила, а камоли протестовала. Не због страха или лицемерја, већ зато што су знаци глуме и језик режије били чисти и тачни, а комуникација са гледалиштем течна и без шума.

 "Handle with great care" или "Рукуј са великом пажњом" Далије Аћин и Ане Игњатовић, много је важнији догађај него што се то овде зна – не само зато што је овај минималистички плес прави балет одигран скоро без и једног корака, већ и зато што је одигран доследно, без уступака успеху и са аскетском уздржаношћу која не спада у ово невреме. Нада Кокотовић, која је код Милане Брош у КАСП-у у Загребу плесала раних шездесетих на звуке писаћих машина, када и авангарда са Менхетна на "музику" или музику Кејџа, била би задовољна да види да Београд има шансу да не буде више једина европска престоница без сцене модерног плеса.

 "Пупилија Феркеверк" из Љубљане има своје место међу овим радосним догађајима из најмање два разлога: први је што се представља као реконструкција једног од најзначајнијих догађаја у животу нечега што је постојало као јединствени југословенски позоришни простор, и други, што је поуздани знак смрти нечега што није постојало као југословенско позориште.

Мој омиљени аутор Филип Жозеф Салазар показује да "...опера нуди аналитичару друштвених збивања срећну околност да је једини археолошки, историјски од свих естетских радова: знамо када је рођена и када је умрла... њено појављивање се може обележити датумом (1594. Дафне Перија), може се означити и њена пропаст (1924. Tурандот, Пучинија)"... Скоро да нешто слично, ако не сасвим исто, можемо рећи за појаву погрешно називану "југословенско позориште": обе спадају, непосредно речено, у историју идеја.

 "Пупилија Феркеверк" је представа која обзнањује примену поступка познатог као археологија идеја на "југословенско позориште", сецирајући као на часу анатомије његово мртво тело и, зашто да не, тражећи једнога дана историју болести, узроке смрти и остале занимљивости.

 "Југословенско позориште" (слично опери) у целини је естетика и памћење (додајем: и идеологија и социологија), у оној мери у којој је "феномен поновног тумачења друштва: ...одражава свет, чува своју архиву, а користи из ње само оно што јој служи за неко ново тумачење"...

Каквој то обдукцији присуствујемо? Шта то скалпелом уређују Јанежич и Ленка Удовички по Симовићу и Крлежи? Откуд глумци и редитељи давних представа на јарболима ових данашњих, загледани у пучину тражећи има ли копна на видику? Шта то слути Далија Аћин и не знајући да је то уопште постојало? Нису ли немачко позориште, критика и публика уредно учествовали у јединственом југословенском позоришном простору und vice versa?

Питао сам Томија Јанежича пре месец дана откуд то да ради "Шопаловиће". Рекао ми је да је то зато што ту има занимљивих питања. Можда буде и одговора.