Холивудски Хиландарац

У свету који личи на постапокалиптичне пејзаже из „Побеснелог Макса”, где се мешају бука, зној, хаос, бензин и крв, Мел Гибсон се поново нашао у улози самотњака. Овога пута славни глумац није јурио кроз пустињу као аустралијски разочарани полицајац у набуџеном црном аутомобилу са ваздушним компресором и В8 мотором, већ је пешачио каменитим стазама Хиландара. Тамо где не допире сигнал џи-пи-еса, већ само тишина осмовековне молитве.

За сада је познато да је Мел Гибсон боравио на Хиландару три дана међу српским монасима како би добио духовну инспирацију за свој нови филм „Васкрсење Христово”, који почиње да снима у септембру. Многи ће рећи да је стигао као сенка побуне против света који је изгубио душу, тражећи одговоре у једном од најважнијих духовних центара Српске православне цркве. Није био у пратњи продуцената, пи-ар стручњака и личних тренера. Дошао је сам, са седом брадом, у белој ланеној кошуљи, са уморним очима и са погледом човека који више не верује ни у Оскаре, ни у Холивуд, ни у савршено избељене зубе антијунака у наставку неке „Марвелове” франшизе. Које узгред, Мел Гибсон дубоко презире.

Али шта је навело борца против „либералне мочваре”, како назива Холивуд и елиту лажно леве оријентације, да крочи у српску светињу? И то баш сада. Ту почиње енигма. По онима који свуда виде агенте, кодна имена и завере, ова посета није ни духовна, ни туристичка, а понајмање изазвана уметничким поривима. То је био тајни састанак! Рецимо, Хиландар је постао нова Женева конзервативне интернационале! По њима, негде у подруму манастира, Мел се састаје с монасима са Свете Горе, где планира како ће спасити западну цивилизацију од воук лудила и снимити нови филм: „Христос против лајкова”.

Звучи лудо? Само донекле. Шта да радимо, каква времена, такве и теорије завере! Живимо у свету у коме ништа више не изгледа нормално, као ни вест која је заиста одјекнула. Један од најпознатијих противника лицемерног Холивуда, који га је кенселовао, жестоки трамповац који верује да се свет распада под притиском лажног морала, долази без помпе на Свету Гору, где се још увек зна шта је богослужбена тишина и где је забрањена маркетиншка бука. Зато многима није промакло: Мел није отишао у Рим, није тражио тишину у тибетанској пустињи, него је дошао тамо где се тишина Светог Саве и данас чује гласније од стилизованих спикерки Си-Ен-Ена.

Можда Хиландар постаје ново место где се окупљају они који неће да клече пред културом отказивања, него пред иконостасом? Ако јесте, Мел је само први изненадни гост. А онда, ко зна. Следећи је можда велики Џон Војт у манастиру Студеница или Силвестер Сталоне у Острогу? Зашто да не, чуда су могућа. Док је читав Холивуд, као пропагандни и ушећерени епицентар неолибеларалног универзума, тамо где се креира идеолошка слика света, из све снаге ударао на такозване патриотске снаге Америке оличене у Доналду Трампу, само су ретки момци стали уз каубоја с црвеним качкетом.

Беше то једном у Холивуду! Осим Мела Гибсона, Уз Трампа је стао можда и највећи од свих, оскаровац Џон Војт, „поноћни каубој” и симбол црног таласа Холивуда. Њихов трећи ратни друг био је несумњиво најјачи. Роки Балбоа и Рамбо, које је овековечио често потцењени Силвестер Сталоне, глумац коме се и данас до неба диви један Квентин Тарантино. Од холивудских илегалаца, Гибсон, Војт и Сталоне су постали филмска контрабанда којој је Доналд Трамп дао овлашћења да уштроји мејнстрим слаткасте момке, али и глумчине попут Роберта де Нира, Шона Пена или Бреда Пита. Четврти отпадник из декадентног Холивуда који је имао ону ствар да у време Бајдена стане уз Трампа био је величанствени и вискијем и осталим хемикалијама ошамућени Чарли Шин. Трамп им је заиста поделио функције. Они су специјални изасланици за Холивуд председника Америке! Чарли Шин је, наравно, опет извисио. Вероватно је негде за шанком, тотално пијан.

Али уместо да се Мел Гибсон, као Трампов инспектор са извршним овлашћењима, мота по неком од великих студија и лови неолиберале, ето га тамо где се најмање очекивало! Мел, очигледно, није дошао да снима. Дошао је да ћути и слуша предање игумана Методија о највећој светињи Хиландара – икони Богородице Тројеручице. Могуће је да је дошао да спере оно што Холивуд не зна ни да види, а камоли да осети.

Зато и јесте право питање: шта то Мел Гибсон зна, а ми не знамо? Шта је осетио чим га је пут навео на Атос, у тренутку када свет поново цвили између хаоса и још већег хаоса?

Можда ништа, а можда све. Кад се и Побеснели Макс упути ка светињи, можда ипак није време да утонемо у сумрак судњег дана, пре одјавне шпице наших живота. Можда Мел ипак наслућује почетак нечег бољег? Надајмо се да је тако. У времену када глумци све више личе на фото-монтаже из филтера „Инстаграма”, Мел Гибсон је остао усамљено дрво у пустињи. Не оно из вестерна, већ оно старозаветно, које гори и не сагорева. Уосталом, као Аустралијанац рођен у Америци, Гибсон је увек био попут цигарете коју су заборавили да угасе. Дими и смета, али се сви враћају да удахну још једном.

Био је идол сваке мајке, а онда и ноћна мора сваког рабина. Херој у килту и романтични мученик звани Храбро срце, редитељ који је Исуса касније распео с толиком страшћу, да су и римски легионари у кадру тражили тајм-аут. Проблем с њим је тај што се и пред камерама и иза њих понаша превише људски да би био светац, а превише је талентован да би био проклет! Он је од оних звезда која не глуми, већ кључа. Његове очи имају ту ретку особину да истовремено моле и прете. Он може у једној сцени да буде свештеник, а у следећој судија, џелат или пијани детектив. А када режира, кадрира као да му камера стоји на грудној кости, тик уз срце.

Али није Мел Гибсон ту, на овом свету, да би био само леп. Његова мисија није осмех ради осмеха, него заплет који се крије иза плавих очију и неуротичног грча лица. Био је поништен, отказан, огољен до костију и онда се вратио, као сваки грешник који зна да су други гори од њега. Само што боље лажу.

Зато Гибсон није обичан глумац. Носио је крст када су га медији разапели због „политички непристојних” ставова. Његов грех није био што је говорио понекад и глупости, него што се није покајао пред либералним трибуналом. Остао је веран својим уверењима, Богу, пиштољу и Доналду Трампу.

У земљи где се каријере крцкају као чипс под балетанкама новог пуританизма, Мел Гибсон се није одрекао каубојки, већ се дрзнуо да стане уз човека кога половина Америке није волела а друга га је изабрала. Док су се остали глумци сликали на црвеном тепиху политичке коректности, као Барбике, Мел је ћутао, правио филмове о Христу, рату и рају. И остао је да чува леђа Трампу. Не зато што је политичар, већ зато што је симбол покрета отпора старог Холивуда. Онога који је знао за границе. И за Џона Вејна!

И када у седмој деценији снима филмове са насловима који миришу на барут и Библију, може да се само наслути да Мел открива и опомиње.

Ако су неки овдашњи мегаломани већ маштали о томе како би изгледала српска светосавска епика у његовом редитељском рукопису, тај се, по старом обичају, жешће вара. Јер Хиландар није студио. Он не трпи драматургију. Тамо је радња јасна: Бог и ти, без резова и монтаже.

Долазак Мела Гибсона је без сумње изазвао и јаку нелагоду и неверицу код овдашње либералне елите. Како то да неко са Оскаром, неко ко је деценијама рушио све конвенције Холивуда, сада целива иконе, пије чај са монасима и ћути пред Тројеручицом? Чега дотични нису свесни? Можда је Гибсон схватио да свет није више вредан толике буке. И да истина више не станује у Калифорнији, него у хиландарској келији без интернета.

Свет је опет на раскрсници, а Гибсон, као и сваки његов филмски лик, увек долази кад сви други хватају маглу. Свеједно је да ли стиже као Побеснели Макс или као детектив полиције Лос Анђелеса Мартин Ригс. Тада је Мел и постао суперзвезда. Играо је пандура који размишља о самоубиству, утапа се у алкохолу и корача на ивици. Понашао се као „смртоносно оружје”, али у свом партнеру са којим је ловио кримосе, кога савршено тумачи Дени Гловер, проналази спасење.

И коначно, једна од мистерија гласи: ко је Мелу открио да је Хиландар вечност? Можда тајанствени Србин из Америке, а можда ЦИА? Можда неки индијански врач, а можда само провиђење? Ко ће га знати. Али пред вечношћу и побеснели Макс и детектив Мартин Ригс и онај који их је савршено играо морају да сиђу са мотора, да скину кожну јакну, затраже опроштај и сазнају ко су, какви су били и какви ће бити.