Без­гла­сје у ла­бо­ра­то­ри­ји

На јед­ном ме­сту у ауто­би­о­гра­фи­ји ру­ски пи­сац Фјо­дор Ми­хај­ло­вич До­сто­јев­ски ка­же ка­ко је мо­жда, па­ра­фра­зи­ра­ће­мо, ово­зе­маљ­ски жи­вот је­дан екс­пе­ри­мент у ко­јем не­ко од­о­зго по­сма­тра ка­ко ће­мо се у ње­му сна­ћи. Ова ми­сао, иако не са­свим про­зрач­на, ис­ка­за­на у по­ма­ло аг­но­стич­ком то­ну, су­ге­ри­ше чак јед­ну би­блиј­ску иде­ју – чо­век се на овом све­ту не­пре­кид­но ку­ша не би ли се утвр­ди­ло че­му је склон и за чи­ме ње­го­ва лич­ност по­нај­ви­ше жу­ди.

Реч екс­пе­ри­мент ипак зву­чи не­ми­ло­срд­но јер прет­по­ста­вља да се ис­пи­та­ник, од­но­сно би­ло ко­ји чо­век, на­ла­зи у уна­пред утвр­ђе­ним и кон­тро­ли­са­ним усло­ви­ма у ко­ји­ма се не­рет­ко ис­пи­ту­ју гра­ни­це ње­го­ве из­др­жљи­во­сти или сту­бо­ви ње­го­ве по­сто­ја­но­сти, због че­га се екс­пе­ри­мен­та­тор не ли­би да упо­тре­би сва­ко­ја­ка сред­ства ка­ко би утвр­дио од ка­кве је ис­пи­та­ник кр­ви. Ње­го­ва се сло­бо­да уки­да, јер ви­ше ни­је су­бје­кат у дру­штву, већ обје­кат над ко­јим по­чи­њу да се спро­во­де по­треб­не рад­ње не би ли се ис­пи­та­ло ка­кво му је ме­со, али и до­кле мо­же ићи кад не зна ку­да се иде, ка­ве­зи су увек огра­ни­че­ни. Та­да, као у хе­миј­ској ла­бо­ра­то­ри­ји, у ста­кле­не епру­ве­те до­да­ју се ма­ло-по­ма­ло зр­на мо­ле­ку­ла и че­ка се да се ви­ди хо­ће ли се теч­ност обо­ји­ти у цр­ве­но или пла­во.

Ви­ше ни­је нео­бич­но ре­ћи да се чи­ни ка­ко је у то­ку не­сва­ки­да­шњи дру­штве­ни екс­пе­ри­мент. Сва­ки екс­пе­ри­мент или опит под­ра­зу­ме­ва да се онај ко у ње­му уче­ству­је – прем­да не мо­ра би­ти пи­тан за са­гла­сност – по­сма­тра као ен­ти­тет ко­ји би мо­гао да бу­де про­мен­љи­ве струк­ту­ре и чи­ју уну­тра­шњу кон­фи­гу­ра­ци­ју тек тре­ба утвр­ди­ти. Да­кле, не­ко од спо­ља над­зи­ре про­је­кат и про­ве­ра­ва од ка­квог је ма­те­ри­ја­ла че­сти­ца. Ме­ђу­тим, ва­жни­је је пи­та­ње ко тим про­јек­том ру­ко­во­ди и за­што га за­ни­ма­ју ове хе­миј­ске ре­ак­ци­је.

Опи­ти у књи­жев­но­сти

Циљ екс­пе­ри­мен­та тре­ба­ло би да бу­де зна­ње или ва­жна спо­зна­ја, за­хва­љу­ју­ћи ко­јој се да­ље лак­ше кре­ће­мо, у на­уч­ном по­љу или сва­ко­днев­ном жи­во­ту. И прем­да та­кве спо­зна­је не мо­ра­ју би­ти зна­чај­не обич­ном чо­ве­ку, и он на не­ки на­чин од њих жи­ви, иако ни­је увек све­стан њи­хо­ве ва­жно­сти. О мно­гим екс­пе­ри­мен­ти­ма не зна се мно­го или ни­шта јер су њи­хо­ве ла­бо­ра­то­ри­је да­ле­ко од нас, а на­уч­не те­зе не­схва­тљи­ве сва­ко­ме ко на­у­ци ни­је ви­чан. Ипак, што ви­ше вре­ме­на про­ла­зи, сти­че се ути­сак да ла­бо­ра­то­ри­је ви­ше ни­су скри­ве­не од очи­ју обич­ног све­та, већ су се у тај свет пре­се­ли­ле и ње­го­ве гра­ђа­не учи­ни­ле глав­ним ис­пи­та­ни­ци­ма. Та­ко спон­та­но са­зна­је­мо да је ова дру­штве­на кри­за пла­ни­ра­на већ не­ко­ли­ко го­ди­на и да је с раз­ло­гом иза­бра­но на­ше под­не­бље јер је оно пра­во­слав­но, плод­но и пре­пре­ка да се у уни­по­лар­ном све­ту са­чу­ва кон­стан­та, па да се не до­зво­ли ка­квом сло­бо­до­у­мљу да се рас­плам­са.

Шта се, да­кле, ис­пи­ту­је већ не­ко­ли­ко ме­се­ци у на­шем дру­штву и на­шој ствар­но­сти? Ако се при­се­ти­мо да опит ни­је туђ ху­ма­ни­стич­ким на­у­ка­ма, па та­ко ни књи­жев­но­сти, се­ти­ће­мо се ју­на­ка из ро­ма­на Ива Ан­дри­ћа „На Дри­ни ћу­при­ја”, зо­ве се Ра­ди­сав са Уни­шта, ко­ји не­го­ду­ју­ћи што се гра­ди џи­нов­ски мост на стр­мој ре­ци, би­ва ухва­ћен и на­би­јен на ко­лац. При­по­ве­дач нас не ште­ди де­та­ља, већ по­тан­ко, као у ка­квом екс­пе­ри­мен­ту, опи­су­је на­чин на ко­ји врх ко­ца ми­мо­и­ла­зи све ње­го­ве ви­тал­не ор­га­не, што ду­же га чу­ва­ју­ћи од смр­ти, док му спа­ја пе­ту с те­ме­ном, не би ли се дру­ги­ма по­ка­за­ло ка­ко ће и они про­ћи уко­ли­ко се бу­ду опи­ра­ли тур­ској во­љи да се у овом де­лу све­та из­гра­ди мост. Ра­ди­сав не­ко­ли­ко да­на ва­пи­је на уз­бр­ди­ци, а по­том из­ди­ше, по­ка­зу­ју­ћи ти­ме шта је све чо­век спо­со­бан да ис­тр­пи и ка­да се ње­го­ва из­др­жљи­вост пре­ки­да. Про­у­ча­ва­о­ци књи­жев­но­сти зна­ју да ка­жу ка­ко је ова сце­на у ро­ма­ну на­ту­ра­ли­стич­ка, не са­мо за­то што при­ка­зу­је не­по­сред­ну ствар­ност већ чо­ве­ка у њој ко­ји по­ста­је обје­кат јед­ног екс­пе­ри­мен­та, да би се ис­пи­та­ло шта је све спо­со­бан да из­др­жи.

Мно­ги љу­ди да­нас осе­ћа­ју као да хо­да­ју на ру­бу ег­зи­стен­ци­је. Ивич­ност њи­хо­вог ис­ку­ства мо­же се об­ја­сни­ти дру­штве­ним по­тре­си­ма и не­сва­ки­да­шњим си­ту­а­ци­ја­ма у ко­ји­ма је по­не­кад те­шко ра­за­бра­ти исти­ну, ме­ђу­тим, ути­сак је ка­ко и ни­је реч са­мо о то­ме. На­и­ме, већ не­ко­ли­ко ме­се­ци ви­дљи­ва је сна­жна по­ла­ри­за­ци­ја у дру­штву ко­ја се све вре­ме по­ку­ша­ва об­ја­сни­ти пра­вом на из­бор, од­но­сно – ова­ко је ка­ко је­сте за­то што је чо­век иза­брао да та­ко бу­де. Дру­гим ре­чи­ма, са­свим је све­сно иза­брао стра­ну, у скла­ду са сво­јом лич­но­шћу и ду­хов­ним на­стро­је­њем. Но ни­је ли чуд­но да је чо­ве­ку да­та мо­гућ­ност да би­ра, да се са­мо опре­де­ли ко­јим пу­тем же­ли да по­ђе, а он­да је на­јед­ном исти тај чо­век – ко­ји је пре­по­знао ра­зно­вр­сне мо­гућ­но­сти и опре­де­лио се за јед­ну – сво­јим из­бо­ром по­стао то­ли­ко ску­чен, да је сва­ки дру­ги из­бор учи­нио не­до­пу­сти­вим?

Уко­ли­ко ми је до­пу­ште­но да би­рам, ре­ћи ће не­ко, за­то што ви­дим пред со­бом ра­зно­вр­сне при­ли­ке, он­да мо­гу прет­по­ста­ви­ти – из не­по­сред­ног ис­ку­ства – да су та­кве при­ли­ке да­те и дру­ги­ма и да ће они, као и ја, би­ра­ти у скла­ду са со­бом и сво­јим ег­зи­стен­ци­јал­ним рит­мом. Ме­ђу­тим, ако ме ту­ђи из­бор љу­ти, до­пу­ни­ће­мо пр­ву ми­сао, он­да на не­ки на­чин сле­ди ка­ко ме љу­ти и соп­стве­ни или да ка­же­мо ова­ко – уко­ли­ко је све­ко­ли­ки бес ко­ји нас да­но­ноћ­но за­пљу­ску­је по­сле­ди­ца соп­стве­не не­мо­ћи, да ли је све ово што у ствар­но­сти гле­да­мо већ ме­се­ци­ма ту­ђих ру­ку де­ло?

Ту­ђин­ци ко­ји су уме­ша­ли сво­је пр­сте у на­вод­но ни­кад-до­сад-ви­ђе­ну-по­бу­ну мо­гу има­ти па­со­ше ра­зних др­жа­ва све­та, али чак ни­је ни ва­жно ода­кле су, већ шта су ка­дри да ура­де, од­но­сно на ко­ји на­чин да екс­пе­ри­мен­ти­шу. Ипак, да би­смо раз­у­ме­ли мо­гу­ћи екс­пе­ри­мент, тре­ба­ло би ви­де­ти на ко­јем про­сто­ру они опе­ри­шу и ко су њи­хо­ви по­ку­сни ку­ни­ћи. Од­го­вор је ја­сан, то су нај­мла­ђи и нај­ра­њи­ви­ји чла­но­ви на­шег дру­штва: уче­ни­ци сред­њих шко­ла и сту­ден­ти. На­рав­но да су не­ки на вре­ме из­бе­гли по­раз, из­ми­чу­ћи се у стра­ну или оста­ју­ћи у екс­пе­ри­мен­ту све­сно, али мно­ги су, на­жа­лост, до­жи­ве­ли по­раз или ће га тек осе­ти­ти.

За­што би омла­ди­на јед­ног на­ро­да би­ла го­ри­во со­ци­јал­ног екс­пе­ри­мен­та, из­ли­шно је и пи­та­ти, али је мно­го ва­жни­је по­ку­ша­ти утвр­ди­ти ка­ко се овај пре­ћут­ни до­го­вор де­сио или ка­ко је јед­но дру­штво не­чем не­по­зна­том и до­сад-не­ви­ђе­ном пре­пу­сти­ло сво­је по­том­ке, жр­тву­ју­ћи све вред­но што има­ју? Ако не­ко спо­ља – прем­да то спо­ља не мо­ра би­ти фи­зич­ко ме­сто – ру­ко­во­ди есцај­гом у ла­бо­ра­то­ри­ји, за­што су тек ма­ло­број­ни при­ме­ти­ли ка­да је он по­чео да звец­ка?

За­то што је ути­ша­ност по­ста­ла но­ви об­лик жи­во­та или но­ва ме­та­фо­ра за вред­ност. На­кон не­чи­је по­ги­би­је јед­но вре­ме се пре­би­ва у ти­ши­ни, јер вла­да мук, чо­век за­не­ми и не­ма шта да ка­же, али по­сле не­ког вре­ме­на он поч­не да го­во­ри, за­то што је­ди­но та­ко по­ку­ша­ва да пре­жи­ви, по­ста­вља­ју­ћи сто­ти­ну пи­та­ња и на­ла­зе­ћи још ви­ше од­го­во­ра. Чо­век ко­ји над­жи­ви ту­ђу смрт или сва­ког да­на гу­жва свој страх, не уки­да при­ли­ке ни­ти мо­гућ­но­сти, већ их умно­жа­ва, осве­тљу­ју­ћи та­ко по­ли­гон по ко­јем се кре­ће, не би ли раз­у­мео шта се до­го­ди­ло, ако ика­да успе да раз­у­ме.

Без­гла­сје као об­лик де­ло­ва­ња ове ви­ше­ме­сеч­не по­бу­не на­вод­но је ус­по­ста­ви­ло но­ви ди­ја­лог, али га је исто­вре­ме­но – и то је па­ра­докс – уки­ну­ло, јер је у сво­јим кру­го­ви­ма за­бра­ни­ло да се о не­сре­ћа­ма дру­га­чи­је ми­сли до она­ко ка­ко гла­си на­лог. И као у по­зна­том ро­ма­ну Ал­бе­ра Ка­ми­ја, ју­на­ку Мер­соу за­ме­ра се што ни­је пла­као на са­хра­ни сво­је мај­ке и тај ар­гу­мент би­ва кљу­чан у суд­ском про­це­су. Слич­но и да­нас – пом­но се по­сма­тра­ју кре­та­ња оних ко­ји и да­ље не за­стај­ку­ју у по­тро­ше­ним улич­ним ти­ши­на­ма ка­ко би се ти­ме пре­до­чи­ла њи­хо­ва без­ду­шност или нео­се­тљи­вост на про­ме­ну ко­ја тре­ба да до­ђе.

Гип­кост ду­ха

За­то је­сте ло­гич­но пи­та­ње – ка­ко се за бо­ље дру­штво бо­ре они ко­ји у том дру­штву уки­да­ју пра­во да се би­ра дру­га­чи­је не­го што су они иза­бра­ли? Од­го­вор је још ло­гич­ни­ји – јер то за­пра­во ни­су њи­хо­ви из­бо­ри. Они су ту­ђи, мо­жда да­ти као за­да­так или пре­по­зна­ти као ва­жан циљ, али они ни­су про­ис­те­кли из сло­бод­ног би­ћа, јер да је­су, до­зво­ли­ли би и дру­го­ме да сло­бод­но иза­бе­ре. Ова­ко су уси­ље­ни, не­про­бој­ни, ис­кљу­че­ни из би­ло ка­квог ди­ја­ло­га, реч­ју – за­кљу­ча­ни. До­сто­јев­ски, исти­на, на дру­гом ме­сту ка­же ка­ко се не­ће домoћи ци­ља онај ко се оба­зи­ре на сва­ки ка­мен­чић на ули­ци, али не­ће до­бро про­ћи ни онај – до­да­је­мо – ко­ји не ви­ди на том пу­ту ни ка­ме­ње ни сте­не. Да­кле, ова ви­ше­ме­сеч­на ис­кљу­чи­вост ни­је по­сле­ди­ца си­гур­но­сти у соп­стве­ни из­бор, већ не­си­гур­ност шта тај из­бор за­пра­во је­сте. Оп­шта ме­ста и та­ко­зва­ни је­зич­ки кли­шеи по­ка­за­тељ су по­тро­ше­ног са­др­жа­ја или мо­жда до­каз да га ни­кад ни­је ни би­ло, већ да је пре сми­сла на­сту­пио об­лик: об­лик иде­је без иде­је или об­лик про­ме­не без про­ме­не.

Ако се, ко­нач­но, ика­ква про­ме­на под­ра­зу­ме­ва, он­да она по при­ро­ди мо­ра до­пу­сти­ти гип­кост ду­ха, јер тек та­ко уну­тар се­бе или у дру­штву мо­же да се за­у­зме дру­га­чи­је или но­во ме­сто. Ако се пак про­ме­на мо­ра до­го­ди­ти, он­да она ни­је ре­зул­тат спон­та­ни­те­та, већ на­ло­га ко­ји тре­ба да се ис­пу­ни.

Чи­јег? Вре­ме пред на­ма ће по­ка­за­ти.

*Про­фе­сор­ка Пр­ве бе­о­град­ске гим­на­зи­је