Пуцање од културе

Дванаест есеја, један интервју и једна полемика чине најновију књигу Ивана Чоловића са насловом Балкан – терор културе и поднасловом Огледи о политичкој антропологији 2 чиме се сугерише да је нова књига нека врста наставка Политике симбола. Већ у предговору Иван Чоловић напомиње да је Балкан – терор културе његова „пољска књига“, склопљена на подстрек Анджеја Стасјука и Монике Снајдерман из издавачке куће Чарне, уз рецензије Адама Михњика и Константија Геберта. Но, српском издању додата су још три сјајна текста. Један је посвећен гуслама као политичком симболу, други говори о политичким ходочашћима Хиландару и национализму као религији, док је трећи додатак заправо интервју који је Чоловић дао Катарини Лукетић за загребачки часопис Зарез.

Тако је у јулу 2008. године склопљена нова књига једног од најпознатијих интелектуалаца у региону, проницљивог есејисте, оштрог али пре свега врло духовитог критичара и преводиоца са француског, те оснивача и уредника престижне Библиотеке XX век, чији су огледи о проблемима књижевности, етнолингвистике, политичке антропологије или урбане етнологије, између осталог, сакупљени у књигама Књижевност на гробљу, Дивља књижевност, Време знакова или Бордел ратника – временом постали нека врста обавезне лектире за све оне који су се бавили/или ће се тек бавити овим дисциплинама.

У предговору књиге која носи врло провокативан наслов који већ сам по себи отвара полемику коју ће Иван Чоловић распламсавати до последње тачке, писац доводи у питање тезу, нарочито раширену на Западу, да се Балкан често замишља као простор који пати од мањка културе, те с тим у вези помиње књигу Имагинарни Балкан Марије Тодорове која је врло темељно истражила овакве стереотипне слике Балкана. Али разуме се да то није био циљ Чоловићевог истраживања.

„Жеља да се избегне стигма стереотипа о Балкану као простору коме култура недостаје – а да се он не доведе у питање, како би се употребио у обрачуну са неким суседом“, записује Иван Чоловић, „подстакла је представнике балканских националних елита да својим земљама и народима припишу толико културе да се стиче утисак да је они имају и више него што им треба, у сваком случају више од неких других ствари, као што су посао, мир, или правда“.

Ту долазимо до есенције већине огледа који закључују да у дискурсу балканских елита „култура често добија својства правог божанства“. Да: божанства коме се потом сви клањају, али се прави проблем јавља тек када дође до тренутка у коме елите постају спремне да се за ту исту културу, која би се морала омеђити наводницима као лисицама, буквално жртвују и за њу боре, како у миру, тако и у рату.

Због тога бисмо као кључ за отварање Чоловићеве збирке огледа могли користити управо ону реченицу која каже да текстови у књизи говоре о оној култури која је детонатор мржње и ратова на Балкану, с тим да ће се Иван Чоловић позабавити и послератним, како ће забележити: „патриотским“ дискурсом у култури у Србији и суседству, покушавајући и успевајући да понуди одговор на питање какве су то заправо реторичке стратегије које поменути дискурс непрестано одржавају као темпирну бомбу.

Но, када смо већ код тога, треба напоменути да суштина Чоловићеве књиге није „да у балканистичком дискурсу, стереотип ’дивљег Балкана’ замени стереотипом Балкана као ’терора културе’, што би значило само један есенцијализам заменити другим. Као што смо видели и као што ћемо тек видети, проблематика ће бити обухваћена много комплексније.

Темељно сецирајући друштвено-културолошке феномене и правећи социолошки инвентар међу тим готово неразумљивим конгломератом (мало је рећи) уврнутих појава у „свету културе“, пишући на пример есеје о томе зашто се и како појављује толико штанцовање термина „националног, духовног и културног простора“, али и есејизирајући о култовима националног језика, „песника и њихових гробова и споменика, епске традиције и њеног главног симбола – гусала“ – Иван Чоловић успева да сасвим заокружи поље свог проучавања и пажљивом читаоцу на крају јасно покаже како се поједине речи и фразе, попут духовног простора, рецимо – које често слушамо као праве поштапалице националиста, заправо опасно злоупотребљавају и користе као веома моћно оружје у игри културом која, како ће аутор на једном месту напоменути, уме опасно да потпали ватру.

(/slika2)Ако би се због свега тога Чоловићева књига Балкан – терор културе могла читати као уџбеник, књига Вести из културе могла би постати практикумом. Књига чији би наслов могао бити најбоља веза са другим делом огледа о политичкој антропологији – наизглед обична фраза која овде иронично упућује на секунде у дневнику намењене за вести из културе – сакупља међу корицама осамнаест текстова које је Иван Чоловић прочитао у емисији Пешчаник од децембра 2006. до јуна 2008. године. Једнако духовити, прецизни, оштри и проницљиви Иван Чоловић у осамнаест вешто компонованих есеја заправо чита вести из културе, али на свој начин, уз критичку дистанцу које су се остали читачи вести најчешће одрекли. Чоловић не пушта да вест сасвим површно склизне низ ТВ или радио у уста конзумента, корисника нашег „духовног простора“, него примењује сасвим супротан поступак. Аутор се овде удубљује у вест из културе коју чита, замишљен над сваком речју, а потом пасус по пасус извршава деконструкцију вести, не дозвољавајући да се тек тако олако преко те поруке пређе, јер ће таква површност заиста бити у служби терора културе и довести до оних опасних социолошко-културолошких проблема о којима смо читали у збирци Чоловићевих огледа.