Апел нама

Залечимо подељено друштво пре него што постане непоправљиво, пре него што неко страда. Не знам како ће изгледати отрежњење у Србији након ове поделе друштва. Не знам да ли ће доћи тихо, као стид, или бучно, као још један бес, али знам да мора да дође. Јер оно што данас живимо није друштво које дише, ово је простор у којем се све чешће виче, а све ређе слуша, простор у којем једни другима више не верујемо чак ни кад ћутимо.
Невероватно је шта су људи спремни да изговоре једни о другима или да ураде једни другима и колико смо брзо научили да гледамо само „наше”, а у „њих” да гледамо са подсмехом, презиром, чак и мржњом. Као да другачије мишљење поништава људскост оног ко га изговори.
Мржња је ушла у породице, пријатеље, комшије, колеге, изашла је и на улице. 
Зато ово није апел за једну страну, нити покушај да се створи лажни баланс. Ово је молба, свима нама да се зауставимо. Да престанемо да навијамо за туђу пропаст. Да се запитамо шта после свега остаје.
У земљи у којој се сахрањује поверење, нико не излази као победник.
Зато предлажем, за почетак, да говоримо тише. Да престанемо да вређамо. Да не дозволимо никоме, било у Србији, окружењу, било у далеком белом свету да зарађује на нашим поделама. Да уважимо право на различитост, без тога да једни друге етикетирамо као издајнике, стране плаћенике, фашисте, полтроне, сендвичаре, па чак и усташе. Нити је Србија „усташка”, нити је Србија „затуцана”. Нико не може да стане иза тако широке клевете, ни о другима, ни о себи.
Неће бити лако. Поверење се не враћа једним текстом, али почиње речима, писаним и изговореним, а потом и делима. 
Како? Тако што нећемо делити људе по страху. Тако што ћемо разговарати. Тако што ћемо погледати и оне са којима се не слажемо као људе, да их не одбацимо као непријатеље. Реченица да је страх прешао на другу страну је застрашујућа, јер очигледно део друштва не види проблем у страху, већ само у томе што сејање страха раније није било у њиховим рукама.  
У том залечењу друштва су нам потребне институције, они који их воде, као и они који у тим институцијама раде. Можда вам овај апел звучи наивно, али много је опасније веровати да стање које сада видимо у Србији може вечно да траје без последица.
Подељено друштво може се залечити само ако то пожелимо сви, не само једни, не само други. Неопходно је да престанемо да говоримо „они”, а чешће изговарамо реч „ми”.
Солидарност и разумевање другог и другачијег мора се вратити у Србију.
Уколико не можете стати иза овог апела, реците ми разлог, па да ипак и поред разлика које вам делују непремостиве започнемо дијалог.

*Правник