Шекспир против Ромчевића

„Оговарање” Небојше Ромчевића је драмски текст необичне структуре који представља разноликост живота глумца Богобоја Руцовића. Руцовић није активан актер већ је централна фигура у разговорима других ликова, чланова његове породице, његових љубавница, колега, позоришних критичара итд. Текст је састављен од низа жанровски различитих сцена (фарсе, црне комедије, социјалне драме, мелодраме, водвиља итд), које стварају ефектно разнобојан мозаик Руцовићевог живота. Оваква, стилски и жанровски неуједначена, фрагментарна структура има чврсто идејно оправдање. Форма текста, дакле, одговара садржају, сложеном, вишеслојном приказу аспеката Руцовићевог живота. Такође, текст кипи од живописних, непосредних, бритких, карневалских досетки, потврђујући, у целини, изванредан, раскошан таленат писца.

Иако је реч о првом извођењу овог Ромчевићевог комада, редитељ Љубиша Ристић се уопште није потрудио да га, макар делимично, испоштује. Тако је одлучио да у извођење укључи велики број сцена из Шекспирових трагедија, сасвим гушећи иницијални текст „Оговарања”. Никако не припадамо групи старомодних тумача, са ставом да је драмски текст у позоришту светиња коју редитељ мора стриктно поштовати, али сматрамо да свака радикална интервенција мора имати оправдање и озбиљније, промишљеније значење. У овом случају, заиста, није јасно зашто је уопште узет Ромчевићев текст, када је од  њега, на сцени, тако мало остало.Ристићева синтеза одломака из „Краља Лира”, „Ричарда III”, „Хамлета” и „Ромеа и Јулије”, са фрагментима из „Оговарања”, уништила је специфичност Ромчевићевог текста, тај усковитлан и духовит спој жанровски различитих сцена.

Поступак увођења гомиле сцена из Шекспирових дела у којима игра Руцовић негде јесте идејно оправдан, имајући у виду тезу присутну у Ромчевићевом комаду да је Руцовић превасходно живео на сцени, да је ту био заиста опијен животом, много више него у реалности. Но, делимична идејна оправданост овог чина није довољан разлог за његово такво спровођење, јер то, као што смо истакли, за почетак, драстично гуши скоро све вредности иницијалног текста.

Извођење делова Шекспирових трагедија крајње је илустративно, стереотипно, па и патетично. Миодраг Кривокапић, Биљана Мишић, Бојан Кривокапић и други овде играју безлично, шематски, без прецизнијег психолошког исцртавања ликова Краља Лира, Ричарда Трећег, Хамлета, Јулије… Глумци претерују у наглашавању вокалних и телесних израза, што банализује Шекспира, одузима му дубљи, метафорички смисао, али убија и динамику представе. Ту су укључени и сонгови, извођачи певају о Лиру, Руцовићевом животу итд. Ни овај поступак нема битније значење; песме су, рекло би се, уведене због атрактивности форме представе и доприносе општем утиску о неубедљивости редитељског концепта.

Представа „Оговарање” Љубише Ристића најбоља је у сегментима играња Ромчевићевог текста, дакле – стварности Богобоја Руцовића. Њега представља Миодраг Кривокапић, без речи, као тоталног очајника, док остали ликови, други глумци, новинари, пријатељи, праве од њега мит. Те епизодне улоге, функционално маниристички, врло коректно стварају Саша Торлаковић, Милијана Макевић, Ивана В. Јовановић, Кристина Раденковић и други. Третман простора у представи је занимљив: глумци играју и певају и на сцени и у публици, публика је смештена и на сцени и у аудиторијуму, што је све у функцији приказивања односа између позоришта и живота. Но, због промашености основног концепта представе, о којој смо говорили на почетку, ове њене добре стране се губе и нестају, скоро без трага.