Помени на Петровачкој цести

Из­ве­сно За­ви­чај­но удру­же­ње „Пе­тро­вач­ка це­ста”, са се­ди­штем у Лак­та­ши­ма, Ре­пу­бли­ка Срп­ска, пре не­ко­ли­ко да­на упу­ти­ло је „по­зив ме­ди­ји­ма” у ко­јем их оба­ве­шта­ва да ор­га­ни­зу­је обе­ле­жа­ва­ње зло­чи­на на Пе­тро­вач­кој це­сти под на­зи­вом „Исти­на на пу­ту стра­да­ња, Пе­тро­вач­ка це­ста – 30 го­ди­на ка­сни­је” и по­зи­ва их да на­ја­вљу­ју, пра­те и из­ве­шта­ва­ју о ње­го­вим ак­тив­но­сти­ма, на­ја­вљу­ју­ћи, из­ме­ђу оста­лог: „Цен­трал­но обе­ле­жа­ва­ње и по­мен уз при­го­дан ме­мо­ри­јал­ни про­грам, би­ће упри­ли­чен и 7. ав­гу­ста у ме­сту Ја­њи­ла код Б. Пе­тров­ца, код об­но­вље­ног обе­леж­ја, на ко­ме су пр­во­бит­но не­по­зна­ти по­чи­ни­о­ци 2011. уни­шти­ли др­ве­ни крст, а ко­ји је Од­бор за ње­го­ва­ње тра­ди­ци­ја осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва Вла­де Ре­пу­бли­ке Срп­ске исте го­ди­не об­но­вио у ви­ду ме­тал­ног спо­мен-кр­ста, ви­со­ког шест и по ме­та­ра.”

По­што „Ве­ри­тас” са све­штен­ством Епар­хи­је би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ке све прет­ход­не го­ди­не на го­ди­шњи­цу стра­да­ња пра­ви на том ме­сту по­мен кра­ји­шким жр­тва­ма и по­што до са­да ни­кад ни­смо ни чу­ли за по­ме­ну­то за­ви­чај­но удру­же­ње, па­жњу нам је при­ву­као ци­ти­ра­ни део по­зи­ва, ко­ли­ко због да­ту­ма одр­жа­ва­ња, ко­ји се по­кла­па са да­ном ка­да је и „Ве­ри­тас”, уз бла­го­слов би­хач­ко-пе­тро­вач­ког вла­ди­ке го­спо­ди­на Сер­ги­ја, та­ко­ђе на­ја­вио одр­жа­ва­ње по­ме­на ис­пред спо­мен-кр­ста, ко­јег ће Ње­го­ва све­тост и слу­жи­ти, што је до­го­во­ре­но де­се­так да­на пре по­ја­ве „по­зи­ва ме­ди­ји­ма”, то­ли­ко и због не­тач­них на­во­да о на­чи­ну и но­си­о­цу по­ди­за­ња овог спо­мен-обе­леж­ја, што ме је и под­ста­кло да ре­а­гу­јем и из­не­сем исти­ну о по­ди­за­њу спо­мен-обе­леж­ја кра­ји­шким жр­тва­ма на Пе­тро­вач­кој це­сти.

Елем, у ав­гу­сту 2006. го­ди­не, у ор­га­ни­за­ци­ји Ре­пу­блич­ке ор­га­ни­за­ци­је по­ро­ди­ца за­ро­бље­них и по­ги­ну­лих бо­ра­ца и не­ста­лих ци­ви­ла Ре­пу­бли­ке Срп­ске, на ме­сту гра­на­ти­ра­ња ко­ло­не на Пе­тро­вач­кој це­сти, по­ста­вљен је је­дан др­ве­ни крст. С об­зи­ром на то да по­ред кр­ста ни­је би­ло дру­гих озна­ка (о жр­тва­ма и по­чи­ни­о­ци­ма), исти је не­ко­ли­ко пу­та од стра­не „не­по­зна­тих ли­ца” пре­те­сте­ри­сан. Због то­га су 2010. го­ди­не „Ве­ри­тас и при­ја­те­љи” око тог кр­ста по­ста­ви­ли мер­мер­не пло­че на но­во­и­згра­ђе­но бе­тон­ско по­сто­ље, на ко­ји­ма су ис­пи­са­ни по­да­ци о жр­тва­ма, по­чи­ни­о­ци­ма и вре­ме­ну до­га­ђа­ја.

На пред­њој пло­чи пи­ше: „На овом дру­му 7. ав­гу­ста 1995. го­ди­не, од ра­ке­та ис­па­ље­них из ави­о­на хр­ват­ског рат­ног зра­ко­плов­ства на из­бе­глич­ку ко­ло­ну из Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не, жи­во­те из­гу­би­ше:

Ми­ка Ко­ва­че­вић (1912) из Бе­глу­ка код До­њег Лап­ца; Да­рин­ка Да­не Др­ча (1927) и ње­ни уну­ци Јо­ви­ца Ду­ша­на Др­ча (1989) и Мир­ја­на Ми­ла­на Ду­ба­јић (1974), сви из Бро­ти­ње код До­њег Лап­ца; Не­вен­ка (1984) и Жар­ко (1986), де­ца Спа­се Ра­ји­ћа из До­њег Лап­ца; Кр­стан Об­ра­да Ву­ко­вић (1951), ро­ђен у Хан Ку­ли код Ба­ња­лу­ке и ње­гов син Дар­ко (1982), ро­ђен у Би­ха­ћу, обо­ји­ца жи­ве­ли у До­њем Лап­цу, и Бран­ко Сте­ва­на Стје­ља (1923) и ње­гов син Мир­ко (1961) из На­ди­на код Бен­ков­ца.”

А на пло­чи са су­прот­не стра­не пи­ше: „На пет­на­е­сто­го­ди­шњи­цу стра­да­ња ових не­ви­них жр­та­ва, спо­мен-пло­чу по­ста­ви­ше ’Ве­ри­тас’ и при­ја­те­љи.”

Текст знам на­па­мет јер сам га ја са­ста­вио.

С об­зи­ром на до­тра­ја­лост др­ве­ног кр­ста и мо­гућ­ност по­нов­ног оште­ће­ња, ми Кра­ји­шни­ци оку­пље­ни око „Ве­ри­та­са” од­лу­чи­ли смо да др­ве­ни за­ме­ни­мо ме­тал­ним кр­стом јер је оце­ње­но да овај до­га­ђај за­слу­жу­је мо­ну­мен­тал­ни­је обе­леж­је и због бро­ја стра­да­лих, по­себ­но де­це, и због то­га што Кра­ји­шни­ци до та­да ни­су би­ли у мо­гућ­но­сти да на под­руч­ју Хр­ват­ске по­ди­жу спо­ме­ни­ке сво­јим су­на­род­ни­ци­ма стра­да­лим у ра­ту 1991–1995.

Ве­ћи део нов­ца за но­ви ме­тал­ни крст, на осно­ву до­го­во­ра „Ве­ри­та­са” и По­ште Ре­пу­бли­ке Срп­ске, обез­бе­ђен је у но­вем­бру 2010. го­ди­не упла­том гра­ђа­на Ре­пу­бли­ке Срп­ске на ху­ма­ни­тар­ни те­ле­фон. Пла­ни­ра­ли смо да ста­ри др­ве­ни крст за­ме­ни­мо но­вим ме­тал­ним до го­ди­шњи­це овог ту­жног до­га­ђа­ја 2011, због че­га смо од оп­шти­не Бо­сан­ски Пе­тро­вац за­тра­жи­ли одо­бре­ње, а и из­ра­да ме­тал­ног кр­ста би­ла је у то­ку по про­јек­ту та­да мла­дог ба­ња­луч­ког ар­хи­тек­те Мар­ка Бил­би­је, си­на мог рат­ног дру­га Си­ме, по­зна­тог ба­ња­луч­ког хи­рур­га, ко­ји је, на мо­ју мол­бу, про­је­кат ура­дио бес­плат­но.

Но­ћу 3/4. ју­ла 2011. го­ди­не, пре не­го што смо ус­пе­ли да ста­ри др­ве­ни за­ме­ни­мо но­вим ме­тал­ним кр­стом, не­по­зна­ти по­чи­ни­о­ци су по­но­во де­ва­сти­ра­ли по­сто­је­ће др­ве­но обе­леж­је. Дан по­сле, на ли­це ме­ста иза­шли су пред­став­ни­ци МУП-а и Си­пе и са­чи­ни­ли за­пи­сник о уви­ђа­ју. Утвр­ђе­но је да је др­ве­ни крст по­но­во пре­се­чен, а услед ње­го­вог па­да оште­ће­не су и мер­мер­не пло­че. По­чи­ни­о­ци овог оште­ће­ња, као ни оних ра­ни­јих, ни­су иден­ти­фи­ко­ва­ни ни про­це­су­и­ра­ни.

Спо­ме­ник у об­ли­ку сти­ли­зо­ва­ног пра­во­слав­ног кр­ста, кра­ко­ва ви­си­не шест и ши­ри­не три и по ме­тра, из­ра­ђен од нер­ђа­ју­ћег че­ли­ка (рост­фра­ја) ипак је по­ста­вљен на већ ра­ни­је из­гра­ђе­но по­сто­ље на ко­јем су се на­ла­зи­ле и мер­мер­не пло­че с на­ве­де­ним по­да­ци­ма. Об­но­вље­ни спо­ме­ник от­кри­вен је на ше­сна­е­сто­го­ди­шњи­цу тог тра­гич­ног до­га­ђа­ја, ка­ко је и би­ло пла­ни­ра­но. Истог да­на је и осве­штан од стра­не та­да­шњег би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ког вла­ди­ке го­спо­ди­на Хри­зо­сто­ма.

Све ово, и мно­го ви­ше, пи­ше у мом ра­ду „О спо­ме­ни­ци­ма ко­је је ’Ве­ри­тас’ из­гра­дио на под­руч­ју Ре­пу­бли­ке Срп­ске и Фе­де­ра­ци­је БиХ”, ко­ји је пре­зен­то­ван на Окру­глом сто­лу: „Кул­ту­ра пам­ће­ња и од­нос пре­ма исто­риј­ским спо­ме­ни­ци­ма”, одр­жа­ном у Ба­ња­лу­ци 28. и 27. сеп­тем­бра 2018, а рад је об­ја­вљен у Збор­ни­ку ра­до­ва са овог Окру­глог сто­ла.

По­ред не­тач­ног ис­ти­ца­ња чи­ње­ни­ца о по­ди­за­њу спо­мен-кр­ста, удру­же­ње „Пе­тро­вач­ка це­ста” је на свој ло­го, без зна­ња и одо­бре­ња ње­го­вог ауто­ра и на­ру­чи­о­ца, угра­ди­ло и сим­бол спо­мен-кр­ста с Пе­тро­вач­ке це­сте, по­вре­див­ши ти­ме аутор­ска и вла­снич­ка/ко­ри­снич­ка пра­ва и до­ве­ло у за­блу­ду јав­ност зло­у­по­тре­бља­ва­ју­ћи пи­је­тет пре­ма не­ви­ним жр­тва­ма стра­да­лим од авио-гра­на­ти­ра­ња Хр­ват­ске вој­ске.

За­сме­та­ла нам је и ба­ха­тост пред­сед­ни­ка по­ме­ну­тог за­ви­чај­ног удру­же­ња, ко­ји се „на сва уста” хва­ли да су од Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва, Упра­ве за са­рад­њу с ди­ја­спо­ром и Ср­би­ма у ре­ги­о­ну Ре­пу­бли­ке Ср­би­је за ово­го­ди­шње ор­га­ни­зо­ва­ње по­ме­на на Пе­тро­вач­кој це­сти до­би­ли ве­ли­ка фи­нан­сиј­ска сред­ства, ко­ја мо­ра­ју и оправ­да­ти, а по­што не­ма­ју ни­ка­квог ис­ку­ства у ор­га­ни­зо­ва­њу по­ме­на (на ин­тер­нет­ској стра­ни­ци ор­га­ни­за­ци­је пи­ше да је осно­ва­на у де­цем­бру 2024. и да је до са­да има­ла две ак­тив­но­сти ко­је су се од­но­си­ле на по­де­лу па­ке­ти­ћа де­ци за Бо­жић и Ус­крс).

У до­са­да­шњој прак­си ни­смо има­ли слу­чај да јед­но тек осно­ва­но удру­же­ње без­об­зир­но, без до­го­во­ра и при­стан­ка до­са­да­шњих ор­га­ни­за­то­ра, при­сва­ја и пре­у­зи­ма ра­ни­је ухо­да­ну и уста­ље­ну прак­су обе­ле­жа­ва­ња го­ди­шњи­це стра­да­ња не­ви­них жр­та­ва.

Пред­став­ни­ци „Ве­ри­та­са” из кан­це­ла­ри­ја у Бе­о­гра­ду и Ба­ња­лу­ци и све­штен­ство Епар­хи­је би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ке од ка­да је по­ста­вљен др­ве­ни крст сва­ке го­ди­не су на го­ди­шњи­цу одр­жа­ва­ли по­мен кра­ји­шким жр­тва­ма на том ме­сту. По­ме­не смо одр­жа­ва­ли и кад нас је би­ло ма­ло и кад нас је би­ло ма­ло ви­ше. И ни­ко ни­је по­ста­вљао пи­та­ње да ли не­ко фи­нан­сиј­ски по­др­жа­ва до­ла­зак уче­сни­ка на по­мен. А увек је би­ло за го­ри­во, цве­ће и све­ће.

По­след­њих де­се­так го­ди­на на го­ди­шњи­цу овог до­га­ђа­ја око спо­мен-обе­леж­ја оку­пља се све ви­ше љу­ди из Хр­ват­ске, Фе­де­ра­ци­је БиХ, Ре­пу­бли­ке Срп­ске и Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. Ре­дов­но до­ла­зи и де­ле­га­ци­ја из До­њег Лап­ца, ода­кле је ве­ћи­на жр­та­ва. Већ је по­ста­ла тра­ди­ци­ја да ско­ро сви уче­сни­ци по­сле по­ме­на од­ла­зе у Дри­нић, у нај­ма­њу оп­шти­ну у Срп­ској и нај­бли­же ме­сто спо­ме­ни­ку на Пе­тро­вач­кој це­сти, где се нај­пре по­се­ти Спо­мен-со­ба по­ги­ну­лим срп­ским вој­ни­ци­ма с под­руч­ја оп­шти­не Пе­тро­вац, а за­тим на­чел­ник ове ми­ни­ја­тур­не оп­шти­не ср­дач­но при­ми и уго­сти све по­се­ти­о­це.

И по­мен на Пе­тро­вач­кој це­сти и по­се­те Спо­мен-со­би и при­јем код на­чел­ни­ка у Дри­ни­ћу про­же­ти су с мно­го емо­ци­ја и пам­те их ка­ко до­ма­ћи­ни, та­ко и го­сти.

По ми­шље­њу нас из „Ве­ри­та­са”, а у то­ме нас по­др­жа­ва и пе­тро­вач­ко-би­хаћ­ки вла­ди­ка го­спо­дин Сер­ги­је, ова­ко се из­ра­жа­ва пра­ви и ис­кре­ни пи­је­тет пре­ма жр­тва­ма и тре­ба га ње­го­ва­ти и са­чу­ва­ти од би­ло ка­кве кон­та­ми­на­ци­је усло­вље­не па­ра­ма или тре­нут­ним по­ли­тич­ким (не)при­ли­ка­ма. Ба­рем то­ли­ко ду­гу­је­мо не­ви­ној деч­јој кр­ви про­су­тој гра­на­та­ма ис­па­ље­ним из хр­ват­ских ави­о­на. Уве­рен сам да би се с на­ма сло­жио и ве­ли­ки књи­жев­ник Бран­ко Ћо­пић, и сам ро­ђен у бли­зи­ни ме­ста тра­ге­ди­је, аутор чу­ве­не пе­сме „На Пе­тро­вач­кој це­сти” по­све­ће­ној сед­мо­го­ди­шњој Ма­ри­ји, ко­ју по­ла ве­ка ра­ни­је, на ис­тој це­сти, та­ко­ђе уби­ше „че­лич­не ки­ше из ту­ђин­ских ави­о­на”.

*До­ку­мен­та­ци­о­но-ин­фор­ма­тив­ни цен­тар „Ве­ри­тас”