Домино ефекат

Питајући једног свог пријатеља из Израела да ли се и код њих осећају последице кризе, добио сам једноставан одговор: „Када пада киша сви бар помало покиснемо”.Нажалост, крај године у Србији обележиo је „прави пљусак”. Дошло је до успоравања страних инвестиција и редуцирања заједничких пројеката с партнерима из иностранства. Наравно, сви прво решавају проблеме код куће. Неке стране банке које послују код нас, а имају проблема у матичним земљама, нагло су притиснуле „кочницу” и направиле проблеме предузећима које прате. Генерално, дошло је до подизања каматних стопа и смањења пласмана, и тимеје отворен проблем неликвидности у привреди.

Као последица тога, нека предузећа нису била у могућности да врате кредите без репрограмирања.Блокирани суим рачуни, а чак ни држава није била у стању да на време измири неке своје обавезе. Створио се тзв. домино ефекат кашњења у измиривању обавеза. Дошло је и до поремећаја у ланцу односа грађани–банке, јер су због страха грађани повлачили штедњу из банака, и банке –предузећа, јер банке смањују пласмане и дижу камате, нарочито на релацији производња–трговина, и, наравно, предузећа–предузећа.

Нагло слабљење динара, повлачење штедних улога, дизање каматних стопа, рестриктивно кредитирање банака и свакодневно медијско извештавање о економској кризи, у релативно кратком периоду, суочило нас је са свом суровошћу економске кризе.

Где је излаз?

Морамо пре свега бити свесни узрока светске кризе. Она долази из центра капитализма, из финансијског сектора Америке и неминовно, можда и теже, погодиће Европу. То смо имали прилику да чујемо из меродавног извора, од нобеловца Џозефа Стиглица на његовом предавању у Београду. Ми ћемо бити посредно погођени, пре свега ефектима који ће доћи из Европе.

Дакле, можемо очекивати мање и скупље кредите, мање страних инвестиција и мање могућности извоза. Као што рече министар привреде Немачке: „Криза у Европи је пре свега криза на страни тражње, а не на страни производње”, па је јасно да ће бити много теже наћи купца за наше производе у ЕУ. Овај проблем је утолико тежи што и у овом тренутку имамо спољнотрговински дефицит.

Финансијски сектор у земљи је издржао први удар. Држава је реаговала најавом мера штедње и смањења, за наше услове, скупог државног апарата, што је добар курс.У великој дебати која се ових дана свакодневно води о томе како да се одупремо можда и највећој економској кризи савременог доба, фокус је углавном на улози државе, финансијског сектора или екстерног фактора. Суштина је, међутим, у томе како да већина просечних српских предузећа у новим условима опстане и обезбеди минималан развој. Ако већина предузећа одржи постојећу запосленост, исплаћује зараде, обавезе према држави и нађе купца за свој производ или услугу онда смо заиста нашли излаз.

Француски председник Саркози, председавајући у ЕУ, изјавио је да ова криза мења суштину капитализма и да је привреда до сада била сервис финансијском сектору, а да обрнуто финансијски сектор треба да буде сервис привреде. Овај закључак можда је и најозбиљнији оријентир за мере које могу помоћи домаћим предузећима. У том смислу, институције које су се већ доказале као ослонац привреде, као што су Фонд за развој и АОФИ, и у наредној години морају добити још већу подршку, а било би одлично ако би се реализовала идеја о формирању домаће развојне банке.

Коначно, морамо схватити да у садашњим условима имамо релативно мале шансе да у кратком року смањимо спољнотрговински дефицит повећањем извоза, како због мале конкурентности, тако и због кризе тражње у свету. Зато морамо направити стратегију супституисања увоза домаћим производима. Државне мере за стимулацију извоза морају бити допуњене програмом стимулисања домаћих произвођача који супституишу увоз.

Мере штедње које су неопходне у држави и предузећима ради повећања продуктивности не могу бити принцип функционисања економије, јер кад сви престану да купују, онда се економија успорава и то је оно што Стиглиц зове „парадокс штедљивости”. Према томе, излаз из кризе не може да буде у смањењу производње; напротив, врхунски принцип изласка из сваке кризе, па и ове, јесте више рада, или да употребимо Марксов израз „више новостворене вредности”.

Садашња социјално одговорна влада прокламовала је принцип борбе против отпуштања радника, што је апсолутно прихватљиво, али се мора ићи корак даље: људи се морају запошљавати.

Принцип да нема отпуштања подразумева паралелно и пуну упосленост запослених. Један од основних проблема српске привреде, а рекао бих и државне администрације и јавних предузећа јесте тзв. унутрашња незапосленост. То значи да је велики број људи формално запослен, али суштински нису упослени, односно „не раде пуним капацитетом”.Ако постоји нека добра страна кризе у привреди, па и сваком предузећу, то је што се брже и јасније усредсређујемо на суштину бизниса, а све предности и мане постају очигледније.У том смислу, морамо брже преусмерити капитал и привредне активности које су наша „нафта и гас” на „светској пијаци”, а то су – пољопривреда и прехрамбена индустрија, енергетика и део хемијске индустрије.

Стабилност националне валуте, довољан обим јефтинијих кредитних линија уз низ мера које ће преусмерити пословне активности у перспективне привредне области где смо конкурентни, омогућиће нам не само да преживимо, већ и ојачани изађемо из глобалне економске кризе.

Генерални директор предузећа „Интеркомерц” а.д.