Иконе и иконоборци

После избора Барака Обаме за 44. председника Сједињених Држава очекивања су оправдано велика да долази нова ера у америчкој политици са новим приступом светским проблемима. Нема сумње да је избор Обаме монументалан догађај у америчкој историји, који сведочи о способности политичког система САД да се прилагоди променама. Промена коју још славимо, међутим, изродила се кроз историју невероватног насиља; још увек има много скептичности кад су у питању размере, значење и аутентичност пострасне ере која је на помолу у САД.

С обзиром на историју насиља и дехуманизације читаве једне расе током више од сто година поставља се питање може ли Обама заиста да оправда имиџ фактора промене и потврди да се Америка коначно понаша у складу са својим кредом или ће бити претворен у мозаичку икону коју састављају „друштвени инжењери” како би сами лакше поднели доба сукоба цивилизација. Обама има све атрибуте потенцијално великог председника и чини се да је дубоко свестан терета историје који носи. Он је ближи него што је ико био томе да оправда уверење да је Америка спремна да испуни очекивања њених оснивача. Ипак, еуфорију која је захватила земљу 4. новембра мора да пригуши реалност политичке класе која се устоличила после Другог светског рата, а која је показала способност да прихвата идеале и лидере, а потом их обесмисли. Макијавелистичке елите, тј. оне које су пресадиле европски „реализам” на америчке обале, нису показале да подржавају значајне промене. Њихов једини интерес је сопствени опстанак који обично постижу обећавајући „промене”, што је плиткоуман концепт који користе политичари свих сојева.

Да бисмо нагласили значај избора првог црнца за највишу функцију у земљи морамо боље да сагледамо настанак Сједињених Држава и њене историјске противречности.

Рађање САД, као и већине земаља, било је болно. Револуцију против самовољне владавине предводили су људи који су ватрено веровали у узвишена начела филозофа просветитеља. После хиљаду година црквеног фундаментализма, познатог као мрачно доба, филозофи просветитељи и њихове америчке колеге чврсто су повезали легитимност владавине са природним правима људи, а управљање са уговорним обавезама који важе и за власт и за оне којима се управља. Иако је идеја о управљању потекла из Европе, она је први пут испробана у америчким колонијама.

Узвишени принципи Декларације независности, јасно артикулисани у Џеферсоновом принципу да су „сви људи створени једнаки” и Русоовој јадиковки да је „човек рођен слободан, а свуда је у ланцима” инспирисали су колоније да се побуне против краља Џорџа Трећег. Али убрзо су их замениле „прагматичне потребе” за управљањем. Идеје о природном праву, које су служиле као основна идеологија америчке револуције, морале су да се преведу у грађанске норме; а у томе лежи трагедија идеалиста.

Дванаест година после Декларације о независности, представници 13 првобитних држава поново су се састали у Филаделфији са неодложним задатком да поправе „Чланове о конфедерацији” на основу којих је 13 бивших колонија функционисало после независности. Скуп је прерастао у Уставну конвенцију са задатком да се створи „савршенија унија”. Морали су. Конфедерација полусуверених држава која је успостављена после независности опасно је ишла ка цепању и европске силе су стрпљиво чекале да покупе остатке. Нису биле далеко. Наполеон је и даље имао Луизијану, Шпанија је тражила плен у Карибима, а Британија је била у Канади.

На крају су творци Устава остварили први циљ (стварање функционалне уније од 13 полусуверених ентитета), али не и други – да још једном покушају да помире противречности између природног права, по којем су сви људи суверени и једнаки, и закона које ствара човек и који ограничава слободе – јер нису могли да се сложе да ли апсолут „сви људи” обухвата и црнце.

професор међународних односа на вашингтонском Хауард универзитету