Два краљевства и два краља

У Ријаду је недавно завршен Први Еспортс Светски куп у шаху, са највећим наградним фондом у историји турнира изван циклуса светских шампионата ФИДЕ. Додајући дугом низу титула још једну, Магнус Карлсен је у финалној серији брзих партија (на по десет минута, без допуне по потезу), убедљиво надиграо Алирезу Фирузџу и понео кући 250.000 долара. Као што је могло да се очекује према имену града организатора, ни Фирузџа није лоше прошао са 190.000, долара; победник у „малом финалу” Хикару Накамура је освојио 145.000, а поражени Арџун Еригајси 115.000 долара. Награде за најниже пласиране међу 16 учесника осмине финала биле су између 50 и 60 хиљада долара.

Да ли је то био званични или незванични турнир? За званични рејтинг ФИДЕ се, наравно није рачунао, али је и као премијера нове врсте такмичења и по наградама имао већу тежину од готово свих званичних турнира ФИДЕ.

Ријад је био слика шаховске садашњице, подељене између историје са некадашњим краљевима класичног шаха и мора данашњих експеримената у паралелним дисциплинама, са брзим, убрзаним и најбржим шахом. И још све то у различитим верзијама Фишеровог шаха, чије је име заборављено, али чији су пророчки потези омогућили живот данашњих професионалаца.

Организатори у Ријаду су креирали правила по тениском моделу: два „сета” од по четири партије, па трећи у случају нерешеног 1:1 у сетовима. Публика крај саме бине живо навија и пушта музику, а играчи се од тога бране носећу слушалице на ушима. Шах је од науке и уметности померен ка спетаклу за масе, у којем највећу популарност имају емоције, укључујући бурне реакције на превиде, неизбежне у таквим условима.

Свен Магнус Карлсен је до сада освојио 18 титула шампиона света: пет пута у класичном шаху, осам пута у брзопотезном и пет пута у убрзаном. У финалу му није био потребан трећи сет, јер је прва два добио са по 3:1, а притом против француског Иранца Алирезе Фирузџе, кога је још пре три године прогласио за најзанимљивијег ривала. Биће да је већ тада, када је препуштао круну класичног светског првака, имао у виду ривалство по убрзаном темпу. Јер, ни Фирузџа, ни трећепласирани Накмаура (кога је тесно савладао у полуфиналу), нису никада стигли до борбе за класичног светског првака.

Одбацивши своје некадашње звање, Норвежанин у 35. години нема много речи хвале за свог деветнаестогодишњег наследника Домараџу Гукеша, коме убрзање темпа, наметнуто Карлсеновом харизмом и спонзорском моћи, нимало не одговара.

Тако сада свет има два краља и два краљевства. Индијци су олимпијски шампиони у обе конкуренције, са младим краљем Гукешом и једнако младом победницом Светског купа за жене Дивјом Дешмух. Незваничним, доларским краљевством шаха као масовне забаве, потпуно доминира Карлсенова екипа са другим именима, али ни она нису без Индијаца и других снага са Истока које неумитно долазе.

У таквим околностима, осврт о Карлсену из уста Вишванатана Ананда, гуруа индијског шаха, има посебну тежину. Петоструки светски шампион, који је два пута губио од Норвежанина, данас овако објашњава његову моћ:

– У раној фази Магнус је у својој зони комфора. Сам је себи постављао границе, фокусирајући се на аспекте које су други сматрали неважним или досадним: завршнице, техничке, суве позиције. Тамо где су други видели реми, он је видео потенцијал. Савршено је разумео да ни у изједначеним позицијама не сме изгубити концентрацију. Тражио је од противника потпуну прецизност, и чим би мало попустили, одмах би то искористио. Био је предатор у наизглед равноправним позицијама.

– У периоду 2013-2014. довео је технику „цеђења” до савршенства: сваки његов потез држао је противника будним. И то је било у супротности са два главна тренда тог времена. Првим, да компјутери изједначавају шансе јер сви имају исте машине. И другим, да су људи почели да се ослањају на технологију и престали да „осећају” позицију на дубљем нивоу. А, Магнус је развио готово надљудску способност да улаже додатни напор у тренуцима кад су се други већ искључивали. То није магија, радио је тамо где нико други није хтео. Мењао је однос према игри. Трошио је енергију на детаље које су сви занемаривали. Касније је томе додао и озбиљну припрему у отварањима. Иако то није много истицао, пет-шест година био је најбољи у свету у припреми отварања. Ширио је репертоар, истраживао нове зоне на шаховској мапи.

– А онда – трансформација. Окренуо се брзим форматима. Постало је јасно да тражи терен где не може бити најбољи! То је кључна особина. Није се задовољавао познатим, већ је намерно ишао тамо где је рањив. Управо то је постало основ његовог данашњег доминирања – посебно у онлајн и убрзаном шаху, који су сада у врхунцу популарности. Можда му је класика досадила, али и даље показује невероватан ниво игре. Његова трансформација резултат је дугог, промишљеног рада. Прилагодио се ери компјутера, а задржао оно људско: способност да истраје, да се концентрише, да тражи необично и да буде максимално прибран у изједначеним позицијама.

– Управо то га чини изузетним. Кад се чини да сви имају исте информације и да све води ка ремију – појави се Магнус и покаже да није ствар у знању, него у томе како га користиш. Он је променио не само стил игре, већ и само поимање победе у шаху. И данас остаје фигура која одређује епоху. Он може да исцеди победу из готово сваке позиције. А то није само вештина – то је филозофија. Он у себи обједињује упорност, концентрацију и сталну тежњу ка напретку. И баш због тога је величина.

– Наравно, његова одлука да не брани титулу изазвала је доста расправа, али ја га разумем. Постигао је све што је хтео и отишао тамо где му је мотивација већа: у онлајн шах, нове формате, турнеје, експерименте. И даље доприноси игри – само на другачији начин.

Тако размишља и говори Вишванатан Ананд, шампион квалитета и људскости, амбасадор оба шаховска света која данас паралелно трају.