Три прославе тридесетогодишњице „Олује”

Првих дана августа у Србији и Хрватској, на врло различите начине, обележавало се 30 година „Олује”, једног од многобројних етничких чишћења Срба из Хрватске. У свету се, у међувремену, трагедије протеривања огромног броја становништва настављају. Током 2023. године више од три четвртине од 120.000 Јермена избегло је у из Нагорно-Карабаха у Азербејџану. У извештајима са терена спомињали су се ауто-путеви крцати аутомобилима, аутобусима и тракторима који су превозили избеглице, које су махом бежале у матичну Јерменију. Агенције УН-а процењују да је целокупно јерменско становништво Нагорно-Карабаха напустило тај део Азербејџана. Звучи познато? 
У сенци дешавања на Блиском истоку и у Украјини налазе се, а не би смеле, вести из Судана, који је тренутно погођен највећом хуманитарном кризом у свету. Процењује се да је у најновијим сукобима најмање 150.000 убијених, док је 13 милиона расељених. Размере разарања су такве да онима који немају где да побегну прети смрт од глади и болести. 
Међународно јавно право, релевантни међународни ад хок и стални судови имају све мање могућности да чак и онда када донесу оцене или пресуде, ако нису под огромним политичким притисцима, што је све чешће случај, исте спроведу у дело. 
Тренд урушавања кредибилитета међународних судова када су Србија и српске жртве у питању почео је скоро од самог оснивања Хашког трибунала. Да споменем само неке примере: скандалозне ослобађајуће пресуде за починиоце злочина над Србима – „Олуја”; мистериозни нестанци кључних сведока – случај „Харадинај”; преиначавања првостепених оптужујућих пресуда у предметима где су жртве Срби, пре свега под утицајем Теодора Мерона; сувише лаке пресуде за признавање геноцида који су наводно починили Срби – случај „Ердемовић”. Тренду доприноси и занемарљив број суђења пред регионалним судовима у предметима у којима су жртве Срби или ослобађајуће пресуде и поред неупитних доказа. 
Ово се не дешава случајно. Циљ је да се Милошевићева Србија деведесетих, са свом својом неупитном одговорношћу за многе злочине, изједначи са режимима у Немачкој и НДХ четрдесетих и тиме релативизује њихово јединствено зло у Европи. 
Данијел Голдхаген, некадашњи ванредни професор на Харварду, објавио је 1996. године књигу „Хитлерови добровољни егзекутори”, у којој износи опасне тезе о немачком „елиминиционистичком”, посебном антисемитизму и колективној кривици. Било је то време либералног интервенционизма које је почињало да первертира у либерални авантуризам, па је Голдхаген брзо постао идејни вођа делу активиста НВО сцене у Србији, региону, на политичком Западу, па и код хашких тужитеља. Оно што је Голдхаген учитавао Немцима, они су почели да учитавају Србима у дешавањима деведесетих, потпуно пренебрегавајући улогу Србије у два светска рата. Иако је кредибилна академска заједница контроверзну књигу релативно брзо раскринкала, штета је већ била нанета – доминантни наратив против Срба као главних „добровољних Милошевићевих” зликоваца ратова деведесетих је успостављен – Србија је „голдхагенизована”. 
Зашто су неки српски истраживачи и активисти прихватили да учествују у пројектима у којима су се Голдхагенове полазне премисе примењивале и на Србе? Зато што је за такве пројекте било више средстава? Зато што се стицала видљивост, учествовало на међународним конференцијама? Зато што се тиме припремао терен за легитимацију једнострано проглашене независности Косова? Или се у то уистину веровало? Не верујем. Овоме треба додати и да угледне хрватске организације које се баве злочинима током „домовинског рата” саму легитимност рата не доводе у питање. Ово даје додатну тежину њиховим налазима и о броју побијених и прогнаних Срба. С друге стране, њихове српске колеге нашле су се у првим редовима оних који су подржали једнострано проглашење независности Косова (због претходног рада на „голдхагенизацији” Србије) и тиме отежали да се њихови налази о злочинима над Косоварима представе широј јавности на адекватан начин. 
Писати о контроверзама, грешкама и злоупотребама пресуда међународног кривичног суда за Руанду основаног 1994, дакле, само годину дана после Хашког суда – одавно је легитимно. Само је ДВ направио серију одличних текстова. Хашки суд је догма о којој се не сме говорити, поготово о пресудама у вези с „Олујом” и Сребреницом. Хрвати су до савршенства довели релативизацију пресуде „херцеговачкој шесторци”, али је Сребреница неупитан геноцид. Као што је Кагаме у Руанди елиминисао политичке противнике, наводно негаторе геноцида, тако се и на политичком Западу остракују људи и државе који сматрају да је Сребреница страшан злочин, али не и геноцид. Многи од нас променили смо став пре свега на основу неумитних доказа о тенденциозности Хашког суда и појединих америчких администрација, које су Европљани махом слепо пратили. Прошлогодишње „cherry pick” (није био ни округао датум) гласање у Генералној скупштини УН о „геноциду” у Сребреници и однос према онима који су се томе супротстављали је очит пример такве праксе. 
Берни Сандерс, угледни независни амерички сенатор, недавно је током расправе о ситуацији у Гази указао да је „геноцид правнички термин”, али да је неупитно да је оно што се тамо дешава апсолутно застрашујуће. Нажалост, тренд арбитрарних процена природе масовних кршења људских права, хуманитарног права, злочина против човечности и њихових тенденциозних злоупотреба постао је глобални тренд. Ово даје легитимитет да појединци и државе имају своје критеријуме и ставове о природи злочина које разматрају. 
На основу горенаведеног, „Олују” сматрам удруженим злочиначким подухватом, пре свега Хрвата, уз подршку Американаца, али делом и Милошевићевог режима. Зато сматрам грешком што је пре неколико година „прослави” акције „Олуја” у Книну први пут присуствовао и представник Срба, тадашњи потпредседник хрватске владе из Самосталне демократске српске странке Борис Милошевић, а сада председник Српског народног већа. Седео је у првом реду са највишим представницима хрватских власти, а приликом представљања добио је и аплауз. Не знам да ли је током „прославе” споменуто етничко чишћење Срба из тог дела Хрватске. Чистоћа „домовинског рата” врло је чврсто утемељена у хрватском друштву. 
Кад се обележава „Олуја”, хрватске власти је обележавају као победу без спомена жртава или их сматрају Милошевићевим жртвама, без обзира на то ко је побио стотине људи. Српске власти је обележавају као пијетет према погинулима и прогнанима и завет да се тако нешто не понови. 
Идеја „трговине” да се заједно присуствује комеморацијама, коју је започело Српско народно веће, вероватно у искреној намери помирења, нажалост, апсолутно неупоредивих злочина, очито не даје резултате. Све у вези с Томпсоновим концертом је језиви доказ пропасти таквог приступа, који се морао претпоставити. Кривити друге за оно што је већ годинама било очито, на шта су угледни историчари, али и ми други, указивали – бежање је од властите одговорности. Квазивилибрантовске гесте српских лидера у Хрватској нису дале резултате. Недостаје Нирнбершки процес као темељ за тако нешто, а то у Хрватској није спроведено на иоле адекватан начин. Отуд, врло чуди да је део српске опозиције присуствовао комеморацији жртвама „Олује” у организацији СНВ-а, где се подсећало и на расељене и побијене Хрвате. Има других 364 дана у години за то, за објашњавање контекста. Као и за бацање венаца у Дунав, кад хрватска обележава пад Вуковара. 
Да је опозиција дошла на државну комеморацију у Србији, а не СНВ-а у Хрватској, са својим ставовима о деведесетима, показала би да поштује и погинуле, али и избегле Крајишнике, јер они су махом ту у Србији. Показала би и вољу за преко неопходним друштвени дијалогом, са актерима у Србији. Јер с њима се у вези с деведесетим не слаже више него са делом представника Срба у Хрватској окупљених око СНВ-а. Не заборавимо, наиме, и СПЦ у Хрватској представља велики број Срба тамо и с њима дели сличне ставове о сукобима деведесетих. 
Добро је што су студенти у Србији, такође, одали почаст погинулима и прогнанима у „Олуји”, без обзира на неутемељене дисквалификације државне манифестације. Студије показују да, нажалост, велики број младих Хрвата уопште не зна шта је проблематично у Томпсоновим песмама. Можда су управо млади Срби у блокади, према којима су врло широка јавност у Хрватској и скоро сви медији врло наклоњени, они које ће хтети да чују, који ће моћи да им објасне шта је заиста било, ако су вољни објективно се пре тога информисати.

*Доскорашња амбасадорка 
Србије у Хрватској

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа