„Земља кошарке” је био пројекат

Сваког лета, када жељно ишчекујемо неко важно кошаркашко такмичење, у еху великих очекивања чује се и добро позната фраза: Србија – земља кошарке! Многи то прихватају здраво за готово, неки наивно мисле да је то нешто што нам је богомдано, а ретки покушавају то да објасне.

Као аутор хиљаде новинских текстова о кошарци, десетак књига и педесетак телевизијских епизода – заснованих на разговорима с највећим ауторитетима југословенске и српске кошарке – претпостављам да имам право да понудим неке закључке на ову провокативну тему.

Шта је рат донео кошарци…

Пре свега, хтео бих да укажем на то да је развој југословенске кошарке био – пројекат! Пројекат који се спроводио под будним оком државе, на челу са председником Титом, чији је лични лекар др Иво Поповић Ђани био први председник Кошаркашког савеза Југославије (основан 1948). Спорт је одувек, па и тада, био важна ствар за престиж једне земље.

Тај пројекат не би био могућ без тако бриљантних умова као што су били Небојша Поповић, Бора Станковић, Радомир Шапер и Александар Николић (неколико година касније прикључио им се Ранко Жеравица). У тренутку кад су писали свој пројекат (под радним насловом „Бићемо прваци света”) репрезентација је на Европском првенству у Прагу 1947. била претпоследња (иза ње била је само Албанија). Ову четворицу касније су неки страни ауторитети – љубоморни на наше успехе – називали масонском ложом европске кошарке.

Њих четворица су ималa такав интегритет да нико, па ни политички ауторитети, нису преиспитивали њихове одлуке. Тако складан брак са државом не би био могућ да и људи које је она делегирала у кошарку нису имали слуха за то, као што је био Данило Кнежевић (председник КСЈ 1950–1965), који није ни знао шта је кошарка кад је крочио у савез, али је толико веровао у оно што ради „велика четворка” да је све њихове замисли спроводио у дело.

Овенчани златом на ЕП у Лијежу 1977. године

И тако су сви заједно од спорта који је био „штетан по здравље” (Бора Станковић: „Неке мајке су говориле да се од погнутог положаја тела приликом вођења лопте ствара грба на леђима”), који није имао никакву традицију код нас, успели да направе „најбољи државни производ” (Богдан Тањевић: „Кошарка је несумњиво најбољи југословенски производ”).

И мада се српска кошарка дичи тиме да постоји дуже од века (прву лопту донео амерички изасланик Црвеног крста Вилијам Вајленд 1923), тај спорт се овде организовано игра тек од 1945. године. Са појавом првих клубова. И то заслужује да буде наглашено: без клубова не би било велике југословенске (српске) школе кошарке. А клубови које данас знамо као перјанице нашег спорта не би постојали без Другог светског рата.

Да није било Другог светског рата сумњам да би се кошарка развила у Југославији онако како се развила после рата, имајући у виду кардиналне промене у организацији читаве државе и њеног односа према спорту. Пред рат, за време краљевине, читава организација спорта је лежала на соколима који су били заинтересовани за физичку културу у целини. Основна је била гимнастика, у другом реду су били још неки спортови, а тек онда кошарка. Кошарци је била потребна баш онаква подршка какву је имала после ослобођења, мислим на омладинске организације које су се бринуле о спорту, које су могле да мобилишу омладину и на други начин, а не само пропагандом, да играју кошарку.

Кошарка за разлику од фудбала није имала ни своје играче, ни тренере, па самим тим ни новинаре. Првих петнаестак година био је тренд (наметнуо га је Н. Поповић) да се учи од страних стручњака (први селектор националног тима био је Француз Анри Хел, 1948), да се по сваку цену учествује на великим међународним такмичењима (одлазак на њих је био скуп), али да се што је могуће више организују важна међународна такмичења.

Суштина је била да се покрију сви аспекти кошарке, да се стекне искуство у игрању, тренирању, организовању, медијима… И тако се као најгенијалнија ствар у овом пројекту показао прећутни договор (који никада није доспео до јавности) да свако од очева југословенске (српске) кошарке – заузме један важан правац развоја: Бора Станковић је отишао у дипломатију, у Светску кошаркашку федерацију (од 1960. помоћник генералног секретара, од 1976. до 2002. генерални секретар), Небојша Поповић је преузео на себе међународне односе (ангажован у ФИБА) и телевизију (као директор ТВ Београд обезбедио је кошарци чувени, ударни термин „Суботом у 5”, почетком седамдесетих, што је значајно допринело популарности тог спорта), Радомир Шапер се старао о такмичењима (комесар најбоље европске лиге у Европи, председник Судијске комисије у ФИБА), а Александар Николић и Ранко Жеравица о струци (са њима су стигле прве медаље, прве светске и европске титуле, па и олимпијско злато), али не само на нивоу репрезентације већ у сваком игралишту, у најзабитијем кутку наше земље.

Пројекат вођен из Београда

Вредно помена је и то да се читава ова стратегија водила из Београда, да су је креирали Срби; без намере да се тиме потцени све оно што су урадили и великани југословенске кошарке из осталих делова земље. Ово само истичемо да бисмо објаснили зашто постоји довољно разлога да се данашња српска школа кошарке изједначи са југословенском. Уосталом, нема бољег доказа за то од свега онога што се збило после распада Југославије. Србија је, уз повремене падове, наставила да носи барјак југословенске кошарке, највише захваљујући својим вансеријским тренерима. Играчи су, нормално, најзаслужнији за све успехе, али у овом случају – нека се не љуте – тренери су били ти који су сачували тај континуитет, почев од Душана Ивковића до данас, Светислава Пешића.

Као неизоставан састојак овог пројекта била је спознаја да нема великог спорта без великих асова, без идола због којих ће нове генерације пожелети да играју кошарку. Та лоза почиње од Радивоја Кораћа („Он је први који је на овим просторима постао синоним за кошарку; кад кажеш Кораћ – одмах помислиш на кошарку” – Владимир Цветковић). Због Кораћа, Данеуа, Ђурића, Ђерђе, Гордића, М. Николића, кошарку су почели да играју Ћосић, Славнић, Кићановић, Далипагић, Делибашић, Симоновић…, а због њих – Дивац, Ђорђевић, Кукоч, Рађа, Паспаљ, Даниловић, Бодирога, Стојаковић…, а због њих – Крстић, Теодосић, Богдановић, Бјелица, Јокић… Ако погледате изјаве многих представника ових генерација, схватићете да су се управо због успеха њихових претходника заљубљивали у кошарку („Кад сам први пут видео Моку, Кићу и Прају, пожелео сам да будем један од њих” – Александар Ђорђевић). Теодосићеву и Крстићеву генерацију заразио је Балкон (први, спонтани дочек европских првака из Атине 1995. године)…

Јака национална лига (без странаца), домаћи прописи (нема преласка из клубова у клубове ако то није у интересу кошарке, нема одлазака у иностранство пре 28. године) и армија ентузијаста (аматера који су радили боље од многих професионалаца)… такође су били неки од важних делова овог пројекта. Тада су такве идеје могле да се спроводе у дело.

Снажна тенденција за децентрализацијом, за пружањем једнаких услова свима, довела је до тога да је у Југославији за само четврт века (1956–1982) било 10 различитих државних првака: Пролетер (Зрењанин), Олимпија (Љубљана), ОКК Београд, Задар, Црвена звезда, Раднички (Београд), Партизан, Југопластика (Сплит), Босна (Сарајево), Цибона (Загреб). Људи који су стварали у мањим клубовима знали су да имају и прилику и право да победе јаче од себе и да неће бити само пуке колоније великих клубова.

Постоји још низ финеса које су кошарку у нашој земљи усмериле на пут којим и данас иде (макар национални тимови, кад већ немамо лиге), али ово су били темељи пројекта „Земља кошарке”. Овде је узета у обзир мушка кошарка, која за своју популарност много дугује женској, поготово из времена када су кошаркаши и кошаркашице у клубовима живели као фамилија (међу њима су склопљени многи бракови) играјући често у „дуплим програмима” за које се тражила карта више.