Трећи пут

Подстакнут феноменалним интервјуом за суботњу „Политику” Андрее Јовановић, филозофа и аутора подкаста „Лукавство ума”, одлучих се да напишем коју реченицу на њено освртање у вези са неопходношћу да се у Србији направи неки трећи пут. Осврт правим јер сам у највећем делу сагласан са њеним поставкама, с тим што не бих могао да се сложим до краја да је садашња власт један пут, а да су блокадери други, јер унутар саме власти имате толико различитих идеја, а оне заиста могу да се артикулишу у прављење једног доброг трећег пута који она заговара и који би баш предводио Александар Вучић као неспорни народни лидер. Вучић све ове године заговара нешто сасвим десето у унутрашњој политици у односу на оно што имамо у пракси, јер највећим делом Србијом не влада нити он, нити странка коју је доскоро предводио, без обзира на чињеницу да односи велике победе на изборима. То је тај парадокс о којем годинама пишем и говорим како у Србији заправо влада диктатура неизабраних, те у многим сегментима они који хушкају блокадере на дивљање и прављење хаоса, што сама Андреа Јовановић одлично примећује, заправо имају у многим друштвеним сегментима већу власт од самог Вучића и Српске напредне странке. То су невладине организације добро плаћене споља, то су медијски конзорцијуми под контролом медијског харамбаше Драгана Шолака, то су отргнути делови правосуђа, образовног система, културе, безбедносног сектора…

У САД се то зове дубока држава и суштински она је тај блокадерски пут српског самопорицања о којем Андреа Јовановић добро говори. Они јесу радикални левичари, али не левичари који се боре за социјалну правду, већ левичари који се боре против било каквог суверенизма и националне државе. Левичари којима је воук култура идеологија, као и лажни еколошки покрети којима је циљ да по налогу страних служби заустављају пројекте неке од земаља које глобалистима нису по вољи.

Други пут је онај о којем Јовановићева говори као заправо трећи пут, а то је онај где ће Вучић морати да седне и да се договори са истинским националним покретима и политичким организацијама о томе како да се боримо за суверену и независну Србију.

Андреа Јовановић одлично примећује да и на тзв. десној, националној страни, постоје разне корисне будале и покрети који суштински раде за глобалисте, што из разлога јер су их западне службе правиле, а што из чисте мржње према Вучићу, где у тој заслепљености пристају да буду и са црним ђаволом у пакту. Но, када ђаво дође по своје онда схвате шта су учинили, али је тада увелико касно и авај. Зато Вучић мора из петних жила да се потруди и да почне са промоцијом озбиљног националног програма за ресуверенизацију Србије, што би подразумевало драматичне промене у многим друштвеним областима које би по дубини морале да се очисте од глобалистичких спавача. Ту се подразумевају правосуђе, полиција, безбедносне службе, универзитет, културне институције, државна управа. За све то Вучић ће морати да тражи подршку оног дела јавности који јесте национално освешћен и спреман да се укључи у искрено родољубиву политичку борбу, без обзира да ли са неким постоје неслагања. Уколико разни лидерчићи неће, хоће њихово чланство.

Свима њима мора да се Вучић као несумњиви национални лидер обрати и да затражи ту врсту подршке, што је, иначе, већ на неки начин отпочео кроз формирање народног покрета. Она је додатно и неопходна услед језивих притисака због Републике Српске, Косова и Метохије, као и, генерално, на наш народ свуда широм бивше СФРЈ. Нема се више времена за поделе и сујете, јер сваки човек је битан у борби за отаџбину. Неопходна је што шира национална подршка и платформа у борби против оних који су радили све да нам разоре и покоре земљу. Свакако, то подразумева и озбиљну реформу унутар саме СНС, као и радикални обрачун са корупцијом како би се поверење народа у неке нове и реформисане институције вратило. Такође, на челна места у државним институцијама морају да буду људи који су спремни 24 часа, седам дана у недељи, да се боре. Баш онако како је Трамп то урадио у САД. Они који ће да калкулишу или који нису спремни да уђу у тешке битке, а оне подразумевају озбиљне притиске, трауме, породичне муке и проблеме јер породица ће бити изложена страшним притисцима, не могу да буду на тим позицијама. Морамо да схватимо да је та битка за трећи пут суштински рат за суверену и независну Србију и ту не сме да буде никаквог повлачења, никаквих сујета, као и никаквих компромиса са онима који желе да Србију сруше.

*Народни посланик