Крај изненађења

Оптимисти су, каже један афоризам, поноћ између среде и четвртка сачекали да виде да ли ће доћи Нова година, док су песимисти остали будни да се увере да ли ће отићи стара.

У људској природи је да новогодишњу замену календара доживљава и као прилику за нови почетак. И друштвоје, уосталом, организовано тако: сачињава годишње планове, буџете, билансе... На личном плану, део празника и његових ритуала је да ближњима упућујемо најбоље жеље – дочек је у ствари један велики заједнички рођендан - док се у себи заричемо да ћемо нешто важно променити: престати са неком ружном или нездравом навиком, да ћемо се, например, одрећи пушења, мање јести а више се кретати и вежбати, смањити рандевуе са алкохолом, мање трошити а више штедети, бити више са породицом...

У подлози свега тога је краткотрајно уверење да би нешто, баш зато што смо на зид окачили нови календар, могло да буде боље – почев од нас самих. Иако добро знамо да у Нову годину нисмо ушли ни паметнији ни мудрији. Можда само нешто искуснији.

А то искуство би требало да нам каже и то да ће већ после недељу дана све бити по старом, на добром или лошем, али у сваком случају познатом колосеку. У праву је зато био онај циник који је рекао да се многи радују Новој години само зато даби изнова почели са старим навикама.

Можда је заиста тако, али нико се не одриче наде. Отуда, колико и новогодишње конфете и поноћни ватромет, део ритуала испраћаја старе године и дочека нове су и политичка обећања давана на свим меридијанима. У њима је и овога пута како стандардних и углавном празних обећања – да ће свет бити праведнији, да ће се наставити борба против сиромаштва и слично – било и неких неоубичајених признања.

Новогодишње поруке лидера су зато занимљива литература. Јапански премијер Таро Асо тако је суграђанима поручио да ће ову оштру економску кризу земља преживети на исти начин као што се уздигла из пепела после Другог светског рата. Такво поређење може да значи само једно: да су Јапанци, иако данас богата нација и друга економија света, ово што је започело у минулој години схватили заиста веома озбиљно, и да су свесни како се у складу с тим ваља и понашати.

На другој страни, искрен је био и британски премијер Гордон Браун, у чијој новогодишњој поруци је најава да ће са новим америчким председником Бараком Обамом формирати ,,глобалну коалицију за промене”, уз дијагнозу да ће 2008. бити упамћена као година у којој је ,,стара ера необуздане догме слободног тржишта коначно почела да силази са сцене”.

Мало ко је у новогодишњим порукама показивао вишак брига и мањак самопоуздања – од политичара се то, уосталом, и не очекује – али преовлађујуће осећање да је прошле године у свету започела нека велика промена. Нека врста глобалне транзиције из једног поретка, система вредности, идеологије, односа снага – у други, чије контуре више слутимо него што прецизно сагледавамо.

Оно у шта смо, ипак, сигурни, то је да досадашње реакције на финансијску и економску кризу нису биле адекватне њеној дубини. Примера ради, када су се лидери Г 8, водећих економских (и политичких) нација света почетком јула састали у Јапану, све као да је било нормално. А показало се да нису видели –или нису желели да виде – финансијски цунами који се већ припремао на хоризонту.

Сада, када се и те како осећа да кризе нико није поштеђен, и када се мало ко усуђује да прориче колико ће трајати – почела су указивања да су дијагнозе зашто је до свега дошло углавном тачне, али да су терапије сасвим погрешне.

,,Ово није криза капитализма, већ криза глобализације”, поручује водећи амерички аналитичар (индијског порекла) Фарид Закарија у новогодишњем броју ,,Њузвика”, чији је главни колумниста. Кључни проблем, по њему, јесте у томе што је економија постала глобална, док је политичка власт која би требало да је регулише, остала локална.

Свет је дакле почео да се мења, и у том процесу, после економске, на реду је промена и његове политичке слике, начина његовог укупног организовања и функционисања.

Криза је зато и шанса. Каталог добрих намера које прате новогодишњи ритуали овога пута би због тога могао да има нешто већу тежину него обично. Умови нам се неће одједном изоштрити само зато што је уместо 2008. наступила 2009, али пред нама су 12 месеци у којима бисмо морали да почнемо да разумемо оно што нас је минулих 365 дана само изненађивало.