Игралиште

ИГРАЛИШТЕ ЗА ОДРАСЛЕ je била тема неког пројекта прошлогодишњег бијенала у Венецији. Нисам видела како је осмишљен тај пројекат, али запамтила сам наслов. Каква идеја! Каква могућност за напаћене јапије, судије, професоре, банкаре...Не масаже, не јакузи, никакви индивидуални спортови. Замислите да се спуштате низ тобоган пре неког директора, после неког поштара, а не морате да се постављате, стављате друштвене маске. На том игралишту - сви једнаки! Уживанција - главни циљ!

Било би то добро за ипак напету и веома уморну, уплашену, амбициозну одраслу популацију.
Играњац! Срећа, срећа, радост! Уживанција!

Пре посла будеш дете, уместо што се пумпаш у колима „добар сам, најбољи сам, успeшан сам".
Како време протиче, некако се намеће нова перцепција живота, у ствари нов начин прилагођавања, и пада у заборав, да је доктор - човек у оделу доктора, да је професор – човек у оделу професора, она лепа мисао Душка Радовића.

Можда би одрасла популација родитеља онда лакше прихватала своју децу. Некако би нашли заједнички језик, јер се овако чини да им на неки начин сметају што су мали, требало би некако што пре да порасту и да све већ „знају", па плаћају велике паре да их други уче језике, да пливају, играју тенисе, кошарке…Никако сами да се опусте и поиграју с њима.

Одрасла популација чита све више и упознаје се, кроз књиге које су све боље и бројније, о тајни дететове психе. Јер дете је „још увек" велика тајна.

Кад сам се први пут породила, муж је био на порођају, наш син нас је погледао чим је дошао на овај свет, директно у очи мене, мог мужа, поново мене. У очи. Мирно и, и, и .... не знам како већ.
Једино што смо ми одрасли могли да урадимо у том тренутку је да бризнемо у плач. Наравно од среће, али постојала је и нека тиха нелагода - ко је ово мало биће, какав је то поглед, зашто нас тако гледа, шта хоће да нам каже? Како је он тако „зрео"? Нисмо знали да „овакав поглед" почиње одмах. Пролетела ми је кроз главу и мисао наших бака: Бебе виде анђеле! А , јел`? Па шта сад види?!

На првом прегледу, док га је педијатрица бацала у простор, а он се непогрешиво хватао за њене прсте и наставио да се љуља ( што би свака нормална беба урадила јер има урођени нагон за хватањем али то су само њих двоје знали), панично сам посматрала егзибицију, и чула докторку како говори: „Треба имати што више деце, јер деца те терају да се мењаш, да будеш бољи“. Да се поправљаш.

Често на то мислим. То јесте велика истина. Није лако одраслој популацији.

Стално се питаш да ли сам "довољно савршен" за моје дете, да ли ће моћи да се огледа? Дајем ли добар пример? Да ли стиче искуство у добром окружењу? Да не пропустим онај веома важан развојни период, да прихватим то свесно, да га не спутам...И тако...

Долазим до закључка. Зашто толико мислити? Волети и опустити се. Зар то није довољно?!
„Џаба" читамо све те књиге ако их само читамо и знамо, а не прилазимо деци. Узалуд стичемо богатство за своју децу, ако од нас имају само новац и поклоне, а никако да се спустимо с њима низ тај омамљујући тобоган.

Ауторка је по професији драматург, а аматерски одгаја петоро деце