Доба Шиве и модерно време

ЕКСКЛУЗИВНО
Срећан сам што могу три пута годишње да одем у Индију, део мојих корена тамо је чврст, а други је у Америци. Недавно сам успешно обновио своје индијско држављанство, чисто из емотивних разлога, тако да сам сада грађанин и Индије и Америке, каже у ексклузивном интервјуу за „Политику” Манил Сури (Бомбај, 1959) индијско-амерички математичар и писац.

Разговор за наш лист вођен је путем електронске поште, поводом новог романа Манила Сурија „Доба Шиве”, који однедавно имамо прилику да читамо у издању београдске издавачке куће „Моно и Мањана”, у преводу Јадранке Ђерић.

Претходни Суријев роман „Вишнуова смрт” брзо је постао светски бестселер, освојио је награду „Barnes and Nobles” за откриће године и ушaо је у најужи избор за ПЕН / Фокнерову награду.

Манил Сури предаје математику на Универзитету Мериленд.

Ваш роман „Доба Шиве” други је део трилогије којем претходи „Вишнуова смрт”, а следи роман „Брамино рођење”. Овим „троуглом митова и божанстава” покушавате да одсликате историју и стварност Индије?

У Индији је врло тешко религију одвојити од живота. Осим тога, хиндуизам је религија у којој је митологија врло жива. За разлику од хришћанства у којем се не обожавају богови и богиње из грчке и римске митологије, многи Хиндуси сасвим буквално верују у митолошка божанства. Наиме, Вишну је чувар свемира, Шива је уништитељ, а Брама је стваралац. Моја је идеја да створим трилогију у којој је сваки роман заснован на једном од ова три божанства, одсликана кроз људске ликове. Такође, ови романи рефлектују круг стварања, уништења и поновног стварања, указујући на прошлост и будућност Индије. Први роман из трилогије, „Вишнуова смрт”, снимак је Индије у њеној тешкој и бурној савремености. Други део трилогије „Доба Шиве” показује како се земља развила од времена стицања независности до савременог доба. Трећи роман ће причу одвести у блиску будућност: шта би се могло десити у Индији сутра?

Пишете о различитостима и конфликтима у друштву, о сукобима мушког и женског принципа, сукобу разума и осећања у човеку, религије и световног у Индији. Да ли решење видите у победи неког од ових принципа?

Индија је место огромне разноврсности. Индија рађа и ужасне конфликте: постоји врло јака религиозна претња која протиче духом земље, али постојали су и врло секуларни не-верујући лидери као Нехру и његова кћерка. Известан број ових спорних и проблематичних ствари условљен је самим положајем Индије, на раскршћу прошлости и будућности. Модерност се увећава великим корацима, а неки ортодоксни и шовинистички ставови у народу реакција су против тога. Изгледа да се спољашње промене у Индији дешавају врло брзо, али за оно што је унутра, у ставовима народа, биће потребно много година како би се значајније изменило.

Јунакиња Вашег романа суочава се са врло тешким процесом сазревања и самоспознаје. Подсећа на неку мешавину ликова Сидарте и Ане Карењине…

Мира на почетку романа има само седамнаест година и, као свеже самостална Индија, она је врло незрела. Потиче, и окружена је друштвом у којем је изразита мушка доминација, као што је Индија окружена светом изразито западно оријентисаним. Мира прави много грешака покушавајући да среди свој живот, поново налик на Индију која је под вођством Нехруа и Индире Ганди често била врло бунтовна у покушајима да се осамостали у односу на Запад (сетите се Покрета несврстаних). На крају, Мира почиње да проналази себе и да разуме сопствено место у универзуму. Свакако, врло је ласкаво поредити је са Сидартом и Аном Карењином, мада њен лик нисам засновао на њима.

Кроз Миру сте приказали и врло компликоване односе родитеља и деце, као и положај жене у Индији. Да ли је било занимљиво бавити се женском психологијом?

У почетку сам се трудио да прочитам све о женама и мајчинству (чак и класични феминистички текст „Од жене рођен” Едријен Рич). У једном тренутку, ипак, престао сам и покушао да осећам Миру у себи. Први део романа приказује како она доји сина, па сам покушао да замислим какав би то било осећати дечја уста на својој брадавици. У том тренутку, чуо сам Мирин глас. Била је то мајка која је причала са својим сином, скоро у форми љубавног писма. Следио сам тај глас, корак по корак улазећи у њен лик, покушавајући да свет видим њеним очима. Био је то дуг и интензиван експеримент: бити мушкарац и живети у женском уму, мислити њеним мислима, осећајући шта њено тело осећа, читавих седам година колико ми је требало да напишем овај роман. Такође, иако Мирин лик није заснован ни на коме кога знам, моја мајка била је велика инспирација. Она је имала сличан бунтовнички и енергичан однос према свом оцу, као што га има моја јунакиња.

Шта највише волите да радите, да предајете, да се бавите математиком, или да пишете романе?

Сва три позива чврсто су испреплетана, тако да их је тешко раздвојити. Људи на Западу знају врло мало и о Индији, као и о математици, па сваки пут када говорим о овим темама, морам да преузмем свој професорски метод. Почео сам да пишем књигу из математике за ширу читалачку публику, а то је поново комбинација моје три улоге. Можда је математичар у мени најјаснији, најлогичнији и најдоследнији. У супротности са тим, књижевни ликови морају да буду бар мало недоследни како би били занимљивији, тако да писац у мени мора да настави потрагу и не допусти себи да се зарони сувише у постојаност, рационалност и ред. Провео сам две трећине своје каријере као професор, радећи математичка истраживања која и сада настављам, али осећам да треба више да се усредсредим на писање.

Марина Вулићевић