Решење за Град божје срџбе

БЕЛЕШКА
За Ђавољу варош, природно чудо подно Радан планине и недалеко од Куршумлије, почетак ове, 2009. године, од пресудног је значаја. Град божије срџбе, како је назван феномен каквог сигурно нема другде на планети, кандидован је за једно од нових светских чуда. До 7. јула ове године Ђавоља варош треба да добије огромну подршку и пласира се у финалну групу од 21 кандидата, како би после тога до краја 2010. године евентуално изборила и место и међу седам нових светских природних чуда и стала уз раме Кинеском зиду, египатским пирамидама, Акропољу...

Док се очекује шта ће бити око Ђавоље вароши после номинације за једно од нових светских чуда, у самој Куршумлији ломе се „копља” и води велики спор. Није реч о спорењу када је реч о лепоти и феноменалним земљаним фигурама – „скамењеним сватовима”, чија мистичност до сада није решена. Нису проблем ни изванредан амбијент и атрактивност, ни извори изузетно киселе воде. Чак ни прилазни путеви, који се тек последњих година сређују и уређују...

Прави административни рат води се око тога ко ће, како и на који начин газдовати Ђавољом вароши.

Најкраће речено, Ђавоља варош је уредбом Владе Србије 1995. године дата на коришћење успешном привредном колективу – предузећу „Планинка” у Куршумлији. Тада, пре више од једне деценије, сви су се одрицали Ђавоље вароши, нико је није хтео...

Поред хотелијерства, угоститељства, производње и продаје минералних вода и ручночворованих тепиха, АД „Планинка” и њених 400 радника бави се и заштитом и чувањем Ђавоље вароши. Фирма има годишњи приход већи од једне милијарде динара и извоз својих производа на страна, западноевропска тржишта вредан два милиона евра. И, што је можда и најважније, један је од кључних фактора економског развоја целог косаничког краја и општинског центра Куршумлије.

„Планинка”, међутим, није избегла процес промене власништва, више није, јер таквих и нема, друштвено предузеће. Приватизована је и постала акционарско друштво. И...

Наметнута је дилема да ли приватна фирма може да управља друштвеним добром? У локалном, општинском руководству кажу – не! Куршумлијски функционери сматрају да то опште добро – Ђавољу варош – треба уступити општинској туристичкој организацији.

Зато су написали допис Министарству за просторно планирање и заштиту животне средине.

Из Београда је у Куршумлију брзо стигао одговор, лично од министра Оливера Дулића.

Министарство не може да подржи захтев општинских функционера из много разлога: заштићено природно добро и лепота чувају се веома добро, поверене послове око Ђавоље вароши АД „Планинка” обавља стручно и компетентно... Фирма је добростојећа, добро организована, врло квалитетно чува и презентује оно што је природа подарила, такође стоји у писму.

Посебно је речено у писму „да се без обзира на власнички статус сматра да ће укупна корист по општину и грађане у њој бити много већа ако АД ’Планинка’ настави да обавља послове на старању и коришћењу Ђавоље вароши”.

Спор између локалних функционера и руководства АД „Планинке” није, међутим, тиме окончан. Локални функционери се не мире и кажу да неће пристати да друштвеним добром управља и располаже приватна фирма и њен нови власник, који преко тог друштвеног добра у ствари покушава да води локалну политику.

Директор „Планинке” Раде Раичевић је, пак, изјавио да су заштита, чување и уређење Ђавоље вароши у овом тренутку веома озбиљна ствар. Чак озбиљнија него локална политика у општини Куршумлија.

Ђавоља варош, Град божије срџбе, за то време чека много тога. И у локалним и у светским размерама.

Т. Тодоровић