Није реално да се Србија брзо одрекне угља за производњу струје

Да ли је идеална слика српске енергетске будућности ветар, сунце, вода или угаљ? И колико ће нас коштати струја када будемо морали да плаћамо таксу за емисије угљен-диоксида и да ли угаљ, ма колико био непопуларан због екологије, може тек тако да се замени зеленом енергијом (сунцем дању, ветром с времена на време и водом, чији ниво због све већих суша и промене климе може да падне на минимум)? Дакле, шта је енергетска будућност Србије и шта треба урадити да би се на минимум свео „aд хок” увоз електричне енергије?

Будући енергетски микс заснован искључиво на домаћим ресурсима (вода, ветар, сунце, биомаса, геотермални потенцијал, енергија отпада...), са развијеним технологијама складиштења енергије (реверзибилне хидроелектране, батеријске електране, управљање потражњом...) и са широко развијеним технологијама за примену зеленог водоника није идеализована слика енергетске будућности, већ обећавајућа технолошка реалност.

Србија и даље веома зависи од резерви лигнита, чија је експлоатација све сложенија. Изгледи за осетније побољшање стања у рударском сектору нису вероватни и практично се очекује да се са увођењем копа „Радљево” достигне производња угља довољна за постојеће термоенергетске капацитете. Дакле, изгледи за брзо напуштање угља су нереални, али преовлађује сазнање да је поступно гашење старих термоенергетских капацитета уз изградњу нових заменских капацитета из обновљивих извора енергије ОИЕ (који су адекватни и по снази и по енергији) неминовност, наводи се у публикацији „Електроенергетика Србије 2024” аутора проф. Николе Рајаковића са Електротехничког факултета и др Илије Батаса Бјелића, вишег научног сарадника Института техничких наука САНУ.

– Важно је указати да главни фокус активности у сектору не треба да буде што дуже одржавање постојећег начина производње и зависности од лигнита, већ управо искорак ка новим технологијама за производњу из ОИЕ подржаним изградњом складишта енергије и свеукупном дигитализацијом. Концепт да су ресурси лигнита нешто што Србија има на располагању и да је најбољи начин да се они користе сада и на овај начин треба заменити концептом да нисмо ми као генерација позвани да сав расположиви угаљ искористимо. Сви су изгледи да ће генерације иза нас то знати на бољи начин да ураде – наводе аутори.

С друге стране производни микс, у коме је учешће лигнита веће него у већини земаља региона и далеко изнад просека Европске уније, има за последицу више емисије по киловат-часу и далеко већу осетљивост на кварове старе опреме у термоенергетском сектору. Удео обновљивих извора енергије ОИЕ (34–38 одсто у последње три године, зависно од хидрологије) изгледа задовољавајуће на папиру, али је тај удео углавном из великих хидроелектрана, док савремене ветро и соларне електране тек узимају замах и још немају тежину као у Грчкој, Румунији.

Због осцилација хидролошких година, али и због мање поузданости термопроизводње, Србија циклично прелази из улоге извозника у улогу увозника електричне енергије и тако уравнотежује свој биланс. Али повезаност са суседним електроенергетским системима је таквог техничког значаја да се сигурност испоруке електричне енергије у Србији одржавала и одржаваће се на знатно вишем нивоу него у многим земљама ЕУ. Како ствари стоје, хидрологија је та која у Србији диктира варијабилност производње, а конвенционални термокапацитети због старости и потреба за појачаним одржавањем уносе додатну неизвесност. Транзиција посебно (декарбонизација) је успорена, али постоје помаци прикључењем нових ветроелектрана, нових аукција… Готово је извесно да се види јак соларни талас у перспективи.

– Дакле, декарбонизација ће захтевати бржи раст производње из соларних и ветроелектрана праћен јачањем флексибилности система (реверзибилне хидроелектране, батеријска постројења, складишта топлоте, производња водоника, одзив потрошње...) и тако свести на минимум „aд хок” увоз електричне енергије. Самим тим је јасно да се морају убрзати прикључења соларних и ветроелектрана и повећати флексибилност и поузданост система – наводе аутори.

Са аспекта раста потрошње постоје одређене флуктуације од године до године, али се не види значајнији кумулативни раст потрошње електричне енергије, а изгледи за повећање, имајући у виду електрификацију сектора транспорта и грејања, извесни су.

– Дуго се сматрало да је финансирање пројеката ОИЕ доминантно задатак приватних инвеститора, ЕУ фондова и грађана, али је данас неспорно да и ЕПС, као најмоћнији играч у сектору, мора да понесе пропорционални део терета у изградњи ОИЕ и да одговорно партиципира у овом великом послу. Иако често приказују профит, пословање у електроенергетским предузећима је по правилу на ивици профитабилности и недовољно за амбициозне развојне планове убрзане декарбонизације тако да суштински недостаје финансијских средстава за нека озбиљнија улагања у електране на ОИЕ и изгледи да се то промени нису охрабрујући, али то нас све у сектору обавезује да се такво стање промени набоље – истичу проф. Рајаковић и др Батас Бјелић.

Наиме, јавни интерес који се позитивно остварује са изградњом ОИЕ са приватним капиталом врло често је у сукобу са другим јавним интересом – заштитом животне средине. Као средњи пут, али још увек са слабим изгледима за примену код нас, остаје концепт јавно-приватног партнерства и принцип изгради-користи-пренеси, закључују аутори.