Треба ли да се поносимо одливом играча

Вероватно нам свима заигра срце што ће поред Немање Видића чланови Манчестер јунајтеда бити Зоран Тошић и Адем Љајић. Није мала ствар: европски и светски првак, дакле најбољи тим који тренутно постоји на кугли Земаљској, купује наше играче.

Треба ли тиме да се поносимо? Треба ли да се радујемо због одлива наших најдаровитијих играча?

Пропаганда, маркетинг и ништа више

Несумњиво велики пропагандни, па и маркетиншки значај има прелазак неког нашег играча у велики инострани клуб. Сигурно то највише значи самим фудбалерима, јер им се широм отварају врата ка неслућеном узлету у каријери. Да ли ће они ту прилику да искористе зависи од њих, али и од мноштва других околности. Поред Видића име у суровом свету професионализма је стекао и Дејан Станковић (Интер), али има и играча који се нису доказали у славним клубовима (Огњеновић у Реалу, Ћирић у Барселони, итд).

Међутим, какву корист има наш фудбал од одласка најдаровитијих? У оба случаја, било да се прославе, било да падну у заборав, на губитку је. У првом је добио мање него што би могао, а у другом је баш много изгубио. Зашто?

Зато што појединачни успех, и кад је један једини и кад их је више, ма колико се ми гордили због тога, не може да надокнади губитке због симболичног учешћа наших клубова на међународној сцени или епизодном улогом репрезентације. Где би, рецимо, Црвеној звезди био крај да је задржала Видића, Станковића, Жигића, Пантелића, Луковића, Стојковића, Дишљенковића, Јанковића… Или шта би било с Партизаном да уочи двобоја с Артмедијом за улазак у Лигу шампиона није продао мозак тима Сашу Илића? Какав би Војводина имала тим да није продала Качара, Деспотовића, итд? А ОФК Београд кад не би на крају сваке сезоне извозио по вагон талената (Ивановић и њему слични)?

Национални фудбал је онолико јак колико су му јаки клубови. Онда су и првенства занимљива, па привлаче и гледаоце, и спонзоре, и стварају играче за репрезентацију. Енглеска, италијанска, шпанска, немачка или француска лига су, истина, препуне странаца, али онај њихов фудбалер који се у таквој конкуренцији пробије у први тим нема разлога да има трему ни кад игра на светском првенству.

Оправдање за извоз играча из наше земље је лако да се нађе: нема пара! Међутим, задатак оних који руководе, па и клубовима и савезом, и јесте да нађу решења за проблеме. Истина, можда данас не могу да се примене, можда неће моћи ни сутра, али ако се не покуша ни прекосутра онда смо осудили сами себе на пуко статирање.

Није био наш обичај да узимамо кредите да бисмо задржали асове. Уместо тога доводе се непроверени играчи и још брже продају. Тренерима место виси већ после првог пораза. Да је Манчестер јунајтед тако радио кад год Фергусон није успео, а у претходних 20 година је за то итекако било повода, клуб би се стално вртео у врзином колу „стварања европског Манчестера”. Узгред, тај клуб је 1968. први пут освојио Куп европских шампиона, после само шест година је испао из Прве лиге, а првак Енглеске није био од 1967. до 1993! Или Ливерпул који пуне две деценије не може да освоји национални шампионат! Ипак, Бенитез већ годинама кормилари њиме. Арсенал три године није ни првак ни победник купа, али Венгера нико не смењује.

И мали имају право на своје интересе

Продаја играча није нешто што не треба да се ради. Међутим, једно је кад се продаје играч који је већ достигао зенит и даље не може више да напредује, мада још може да игра на врхунском нивоу. Тако је поступио Јувентус продајући одмах после тријумфа у Лиги европских шампиона 1996. своје тадашње звезде Вијалија и Раванелија, неколико година касније и Зидана. А тек Ајакс!

А ми продајемо играче, који су тек истрчали на игралиште (на пример, Тошић је рођен 1987, а Љајић 1991). И уместо да у иностранство оду с обезбеђеним местом у новом клубу они тамо тек треба да се изборе да буду првотимци за шта, и да све иде као по лоју, мора да се изгуби неко време.

Ствари би, вероватно, биле прилично другачије да није менаџера. Практично, они одређују судбину играча, а не клубови. Иза тога, из неких својих разлога, стоји и сама Фифа, па менаџерима не може да се замери што се баве својим послом. То недвосмислено није у корист општег развоја фудбала, а што се мали клубови и мале земље либе да истакну своје интересе и да се боре за њих – нико им није крив.

-----------------------------------------------------------

Партизан и нишки Раднички

У нашој фудбалској историји има два врло поучна примера. Партизан је 1966. играо у финалу Купа европских шампиона и – продао пола тог тима. Шошкић, Галић, Јусуфи, Ковачевић, Васовић и Миладиновић су отишли кад су имали између 26 и 29 година, што је најбоље доба за фудбалере. „Црно-бели” их нису задржали и не само што потом до 1976. нису освојили ниједан трофеј, него никада више нису створили ни приближно тако јак тим.

Раднички из Ниша је дао сасвим другачији пример. Фудбалери, који су играли неколико година заједно не истичући се нарочитим успехом у домаћим такмичењима (Пантелић, Панајотовић, Митошевић, Обрадовић, Антић, Стојиљковић, Војиновић, Халиловић и остали) изборили су се за излазак у Европу. Добром попуном тима играчима из малих клубова (Бојовић, Гавриловић, Симоновић, Алексић, итд) и свог подмлатка Раднички је стигао и до полуфинала Купа Уефе 1982.