Растанак са хипхопом

Када се пре пет година на српској музичкој сцени појавио млади хипхоп извођач Марчело, мало ко је остао равнодушан. „Кућа на промаји”, други сингл са његовог деби албума „De Facto”, усталасао је јавност. Упркос свему, албум је прошао одлично и код публике, будући да је био један од најпродаванијих, и код критике, која је неретко ово издање називала ремек-делом. Иста ствар поновила се и са другим албумом „Пазл шок”. Тик пред крај прошле године Марко Шелић, алијас Марчело, заокружио је 2008. годину, у којој је изашао и његов роман првенац „Заједно сами”, објављивањем трећег албума „Трећа страна медаље” за кућу „Мултимедија рекордс”.

О томе шта публици доноси нови албум и колико има симболике у имену „Трећа страна медаље”, Марчело у интервјуу за „Политику” прича:

– Албум се управо и бави симболиком броја три. Рекао бих да албум доноси мало другачији приступ, и тематски и музички, а доноси и растанак са жанром – хипхопом. Једини спој јесте што и даље репујем своје текстове, али строго гледано – није хипхоп. На почетку, жанр којим се бавиш служи као канон, као „пријемни испит”, али када та фаза прође, а креативност оде даље, више га осећаш као наметнуто ограничење.

Да ли је новитет у том смислу сарадња са групом „Кал”?

– То се лепо уклопило. Готово целу плочу одсвирао је мој бенд – „Шок оркестра”, па гостовање другог састава – нарочито ако је занимљив као „Кал” – сасвим добро „лежи”. Све смо брижно аранжмански уклопили, ништа не штрчи. Памтим једну критику коју је Матош написао Исидори Секулић, у којој каже да су све њене песме добре, али да се у неколико песама виде шавови, што се код доброг кројача никада не види. Овде смо ишли на то – да много различитих елемената који, на први поглед, не могу заједно, упорношћу и креативношћу ипак склопимо. Они који су слушали албум кажу да смо се углавном снашли. Видећемо шта ће рећи публика, њихова је последња.

Ако је дошло до промене у музици, колико је има у стиховима, односно колико има друштвене ангажованости у текстовима?

– Ангажованости има. Никада нисам бежао од социјалног ангажмана. Тога опет има и биће га и даље. Једини проблем је што се код нас то често помеша са политичким ангажманом. Тога има у „Кући на промаји” и „Сенкама”, али то су само две песме, са два различита албума. Дође тужно, а и није фер, када неко на основу две песме покушава да опише читав твој опус.

Ако су за издавање другог албума потребни таленат и рад да би се оправдао успех првог издања, шта је онда потребно да би се у Србији дошло до треће плоче?

– Увек постоји један исти проблем – да ли можемо опет да направимо нешто што ће имати уметничку вредност, чиме ћемо бити задовољни и што ће се допасти публици. Та криза никада не нестаје. Теже је, али и неупоредиво узбудљивије ако сваки пут крећеш од нуле и понашаш се као да ништа пре тога нико о теби није чуо и треба да направиш нешто ново. То је мој пут. Постоји и други, а то је понављање.

Поред трећег албума, 2008. годину обележио си и објављивањем првог романа. Како су прошли код публике јунаци из романа „Заједно сами”?

– Нису славно прошли у роману, јер су мртви. Шалим се, добро су прошли код публике. У неким критикама су изречене замерке, које добрим делом сматрам реалним и добронамерним. Ипак је то био први роман и урадио сам најбоље што сам могао у датом тренутку, али има ту делова који „шкрипе”. Добар део критике је позитивно реаговао на роман, а и публика такође, чак и она која не слуша Марчела. Задовољан сам што се све десило у једној години, али имам још амбиција. То су оне, тзв. New Year’s Resolutions – да спавам и одем на одмор (смех).

А шта је са Филолошким факултетом?

– Ех, да, ето... толико о мојој идеји да одем на одмор!

Да ли мислиш да ћеш једнога дана морати да се опредељујеш између музике и писања, или су те две ствари неодвојиви део твоје личности?

– Мислим да нећу морати да се опредељујем. Бавим се писањем, а да ли ће то бити проза, текст за песму или колумна свеједно је, зависи само од тога шта идеја тражи.

Када си поменуо колумне, понекад напишеш текст за „Политику”. Какво је искуство писања за дневне новине?

– Мени се та форма колумне допада, поготово једном месечно, зато што имаш слободу да пишеш о ономе што је тог месеца на тебе оставило највећи утисак. Мислим да је та рубрика, у којој људи из „јавног живота” (али не из оног сектора који се више зове „јавна кућа”) пишу колумне – добар потез „Политике” и пријатно освежење.

Рекао си недавно да би понекад волео да Марчело буде врста суперхероја који увече скида свој костим и враћа се обичном животу. Да ли се онда Марчело и Марко Шелић разликују?

– Не, напротив, ту и лежи проблем – не разликују се. То није костим него кожа, па нема пресвлачења. Али, то је цена искрености. На крају дана уме да ми падне тешко све то, али ми је и даље дража та варијанта него да на себе, зарад самоодбране, навлачим нешто што је пре маска него униформа.

Да ли је за неког ко се у Србији бави музиком могуће правити планове. Ако јесте, који су твоји?

– Верујем да некакав план мора да постоји. Увек имам план, али треба мало да одстоји да бих проверио има ли смисла. Већ у овом тренутку, имам оквирну идеју о чему би требало да говоре следећи албум и роман. Увек треба да знаш шта хоћеш и онда то развијаш у складу са ситуацијом.

Шта би желео да ти 2009. донесе?

– Одмор и сан. Волео бих да мом бенду донесе много концерата, с обзиром на то да ће сада та варијанта највећим делом заменити ранију хипхоп-форму наступа. Многи бендови не свирају, ситуација није најсрећнија, али даћемо све од себе да наступамо што више.

А Србији?

Србији бих пожелео нову годину.