Три света као прибежиште

Врање – Након што је изазвао изузетно велику пажњу, како љубитеља писане речи тако и стручне јавности у Србији, роман „Три света” књижевнице Сунчице Денић, како је пре неки дан објављено, ушао је у ужи избор за НИН-ову награду за роман године. Као да су књижевни критичари Даница Андрејевић и Михајло Пантић, говорећи на промоцији овог романа у препуној сали библиотеке „Бора Станковић” у Врању, све то па и много тога другог предвидели и најавили. На питање који од „три света” у роману носи поруку, опомиње и упозорава на поштовање оног што је свето свуда у свету, ауторка Сунчица Денић за „Политику” каже:

– Сва „три света” у наслову романа метафорично – и када се мисли на три географска света (Косово, Врање, Чешка) – представљају и друге светове. У емотивном, психолошком, па, ако хоћете, и у филозофско-религиозном смислу они носе поруку, благо опомињу и посредно упозоравају на поштовање опште светости. Јер, колико је зло видно свуда, толико је љубав могућа свуда. Тако је било, тако јесте, а требало би и да буде. Књижевност, као и сва уметност може да препозна и пренесе ту заједничку истину, да упути на општу меру правде и права. У роману се, најпре, све враћа и мери Косовом, кућом и човечијом душом. А код сва три света је, можда, највећа сличност одсутност Бога.

Зашто баш „три света”?

Три света су као три прибежишта у простору и времену; или, као три света нашег лица и наличја: видљивог, невидљивог и могућег. Тријада је број целине. Стара изрека каже: „У трима нас има”.

Емоције, а посебно љубав и приврженост кућном прагу, доминантне су у сваком натпричавању са историјом. Зашто?

Писала сам о ономе што знам и што сам сазнала или препознавала. О ономе што очекујем. О немоћи да се проговори, такође. У роману, моја тема је ћутање. Нема значајнијег момента у књизи, нити лика који не промовише ћутање. Ћутање је овде предуслов за стварање, и врло важан проблем. Важније у роману од ћутања јесте – Косово. Још важнија је људска несрећа. Неизмерна количина туге на некога делује тако да занеми. А куд ће човек ако не до кућног прага? До тајне, до љубави? Куд ће ако не тамо где је забрана, где је немогуће? Као да је тај архетип патње и прогона остварен у јунацима понаособ. А када се човек нађе на страшнијем месту но што је до тада, игде, могао да препозна или прочита, пита се треба ли веровати у реч. Ипак, роман „Три света” није само слика понора. Напротив! Тај мозаик – слика, састављен од делова, право значење има тек када су они целина.

Колико сте писали књигу?

Дуго. Зато што оно о чему сам проговорила носим дуго а, опет, као да нисам ставила тачку, као да је сваким даном дописујем. Чак и данас.

Роман има три нивоа са којих се може читати и тумачити аутопоетичка слика та три света, која се може разумети и срцем и умом. Њих прати основна мисао о немању слободе, љубави и разумевања, и о осуђивању различитости. Немање слободе не везујем само за Косово. Препознала сам то и у Врању, као и на неким другим местима. Немати слободу је велико је зло. Зато у роману путовања јунака прате три необична бића: бели зец, срна и соко. Њихова симболика има универзалну поруку сведочења и савести.

Ви сте списатељица са Косова и Метохије, која је проговорила о историјском и надисторијском, истинито...

Ако сам проговорила о историјском и надисторијском, а разумело се као довољан разлог за поређење са Атлантидом, или универзумом који „тражи ствари спасених из бродолома”, онда је то, за сада, довољно. Моја прича која није стала у роман, како гласи поднаслов књиге, почиње од Косова а роман почиње од Чешке. Ваљало би да реч, за коју се даје глава, буде истинита. Ако није, била би то замка коју сами себи постављамо.