Успон и пад једне револуције

Прошло је неколико година од 5. октобра 2000, када сам у румунској амбасади чекао визу. У чекаоницу је ушао један од некада најближих и најомраженијих сарадника Слободана Милошевића. Барем је владала таква перцепција у јавности о њему, а шта је политика, ако не перцепција. Стварност је, међутим, била много другачија. Човек са мистичног Слобиног двора постао је сарадник Си-Eн-Eна за источну Европу. Нека врста консултанта, рекао ми је. 
Знао је да ће до последњег дана морати да покаже лојалност Милошевићу, али да истовремено мора да резервише место у авиону који ће га одвести што даље од Београда ако се испостави да ће Милошевић изгубити изборе.

О тој опцији једино нису размишљали Слоба и Мира, када су једног дана, било је рано рано лето, окупили најближе сараднике и објавили им да ће се расписати председнички, савезни парламентарни и локални избори. Датум, 24. септембар 2000. 
Ко ће га знати шта је Слоба имао на уму када је скратио свој председнички мандат за годину дана. Вероватно никада нећемо сазнати зашто је извршио политичко самоубиство из нехата. Апсурд свих апсурда је што је делимично био у праву: видео је да авиони НАТО-а на Србе не делују нимало педагошки, јер који народ би дозволио свом владару да ратује сам против највеће војне силе и историји света.  
Уморни од изгубљених ратова, хиперинфлације, мобилизација, сиромаштва, агресије НАТО-а, са председником који је добио на кућну адресу, како „томахавк”, тако и хашку оптужницу, Срби су били исувише уморни да би још четири године живели у оскудацији, изоловани од света и вођени од брачног пара где је Слоба контролисао све Србе, осим сопствене жене. Али опозиција је била толико нејединствена да су се лидери много више мрзели међу собом, него што су тај дивни и традиционални национални осећај гајили према Слоби. Многочлану коалицију је требало склопити у какву-такву јединствену целину, а за власника суперлепка изабран је амерички амбасадор за специјалне операције Вилијем Монтгомери.

Монти је пре тога обавио две велике акције у ширем региону. Бугаре је развео од комунизма, Хрвате од Туђмана, али овога пута чекао га је много сложенији посао: требао је да помогне да се Срби разведу од Слобе и Мире. 
Отворивши канцеларију у Будимпешти, као сигурну кућу за посвађане лидере опозиције, Монти им показује америчка истраживања јавног мњења по дубини, где се скенира сваки гласач као да је кандидат за зелену карту. Закључак је био да је идеални председнички кандидат онај који је довољно националиста да привуче народ, војни и полицијски апарат, а довољно демократа да га прихвати Запад.

Војислав Коштуница, лидер мале странке ДСС-а, био је далеко способнији играч него што се о њему некада мислило и данас мисли. Такав имиџ пажљиво је неговао током деведесетих, једнако критикујући Милошевића и Американце. Лидер ДС-а Зоран Ђинђић, за разлику од сталоженог и уставом оптерећеног Коштунице, у оделу обавезно за број већем – што је мана сваког српског мушкарца који одлази у шопинг без жене – био је демократа на млазни погон, у савршено скројеним и скупим оделима. Вук Драшковић отписао је сам себе, јер је желео превише од колача ДОС-а, пројектујући се као месија који ће заувек одвићи Србе од петокраке. 
Међутим, свакој револуцији потребна је омладинска секција или подршка такозване чедне младости, па се склапа „Отпор”, под менторством још једног америчког командоса попут Монтија – пуковника Војне обавештајне службе Роберта Хелвија. За вођу „Отпора” изабран је Срђа Поповић.  
И још пре 24. септембра одлука се знала. Срби су били ти који су изабрали Коштуницу, али као и увек, чак и кад мењају владаре, потребан им је страни инвеститор. И још један апсурд. Милошевић је изгубио изборе у вероватно најбоље вођеној кампањи коју му је предводио градитељ Милутин Мркоњић Мрка, понашајући се као реинкарнација Тита и Кеопса.

Обнављао је срушене мостове, путеве и школе, али је све било прекасно. Улоге у безбедносном апарату су подељене, јер после огромног вођства Коштунице у првом кругу председничких избора, војним и полицијским генералима је било јасно, уз, наравно, тајне преговоре са Ђинђићем и његовим човеком за тајне операције Чедомиром Јовановићем, да је Слоби истекао рок трајања. Као мајонезу у поквареном фрижидеру.

Сви су то знали осим Милошевића и његове супруге, који су остављени сами, тражећи да се одржи други круг. Али који год број да је Милошевић окренуо, постао је недоступан. Требало је у то убедити и Легију, што су учинили Ђинђић и Чеда. Тај уговор са командантом Црвених беретки ће се испоставити као потписивање пакта с ђаволом. 
Грађани су тражили признавање изборних резултата, док је Слоба мислио да ће као до тада, дисциплиновати демонстранте. Зато је многима 5. октобар почео као сасвим обичан, а завршио се као судбоносни дан! Паљење државне телевизије и Савезне скупштине, као и брутално пребијање тадашњег директора РТС-а Драгољуба Милановића били су ритуални чинови опраштања са симболима одлазећег режима. Далековиди Војислав Шешељ потврдио је победу Коштунице у првом кругу, иако многи актери тих догађаја тврде да је Коштуници фалио проценат или два до магичних 50 одсто.

По војводин хатишериф отишли су у ноћним часовима, уочи инаугурације Коштунице, Ђинђић и Чеда лично. У пројектованој игри револуције, све је унапред смишљено. Гласачки листићи са Косова су поништени, јер је Милошевић имао превише гласова у традиционалним српским варошима попут Урошевца и Ђаковице. Како Србе не би пратила грижа савести због америчког и британског утицаја на њихову изборну вољу, из Москве је одмах долетео руски шеф дипломатије Игор Иванов и створио илузију да су Руси ти који су ставили коначну тачку на 5. октобар. Многи би се кладили да су оставили – три тачке... 
Све што се касније догодило било је логично. Двојица кључних играча, Коштуница и Ђинђић, улазе и ирационалан сукоб мерења моћи, Слобини тајкуни се удружују са новоствореним богаташима ДОС-а у коначном отимању капитала који се слива у неколико стотина породица, што се другачије назива – капитализам. За то су били задужени експерти под кодним називом Г17. Зоран Ђинђић, тај бриљантни прагматичар, схвата да га Запад издаје по питању Косова и Републике Српске. Јер Ђинић је био све само не оно што му је спочитавао Слоба. Није био издајник, већ патриота! Коштуница покушава да спречи даље растакање земље, али човек који је победио Милошевића и који је проглашен човеком године у демократском свету, полако поприма обрисе страшила и у његовом мандату одлази Црна Гора, а Косово проглашава независност. Као да га је стигла клетва од Милошевића лично!
Али ма како да се чинило да је 5. октобар био успон и пад једне револуције, његове тековине остају. Власт је постала сменљива, Србија није изолована, а колико је 5. октобар био историјски дан показује даљи ток догађаја.

Социјалисти са Ивицом Дачићем постају тас на ваги сваке владе до данас, већи део радикала облачи проевропско рухо и ствара се Српска напредна странка, док демократе, након врхунца током власти Бориса Тадића, нестају у двадесетак изгубљених фракција, заједно са ДСС-ом.   
Можда ће се некоме учинити да је неприкосновена владавина Александра Вучића заправо његова хладна освета коју је петооктобарцима сервирао некадашњи млади министар информисања у последњој влади Мирка Марјановића. Али то је само заблуда у коју верују антивучићевци, сањајући о новом 5. октобру који се никада неће догодити. Јер Вучић није Милошевић и за разлику од њега нема амбицију да ствара нови свет, већ да склони Србију што даље од његових архитеката.

У политичком смислу, Вучић је очигледно добро проучио судбине својих претходника, уводећи у властиту владајућу орбиту, како социјалисте, тако и бивше Ђинђићеве, Борисове, Коштуничине и Динкићеве људе, по правилу најспособније оперативце. Јуловци, радикали и отпораши се подразумевају. И онда ће неко рећи да није дошло до националног помирења. Ко у то не верује? Само они који већ 25 година живе у 5. октобру увече, очарани док је пламен обасјавао Београд, не схватајући да су остали заробљени у том дану, у тој вечери, у тој години и том пламену!