Петак, 12.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Жал за младошћу

Жал за младошћу
Београд, 5. октобар 2000. године Фото З. Анастасијевић

Слушамо и читамо сваке године како се приближи пети октобар разноразне исповести, како оних који јесу, тако још више и оних који нису, били непосредни учесници прве обојене револуције и рушења, мора се признати, власти која није више имала куд, већ је морала некако да буде замењена. Није имала куд, јер били смо под санкцијама, економска криза је била на врхунцу, а најбитније од свега била је чињеница да се није видела никаква перспектива са таквом влашћу и људи су природно желели да нешто промене. Но, промене нису морале да нужно значе и да се иде набоље. У нашем случају оне су биле промене које су нам донеле тоталну ерозију националне политике, додатну девастацију свакако посрнуле економије, јер су револуционари продавали државне фирме и имовину у бесцење, што би се рекло на кило, као да им је деда то оставио. Тако смо и добили на стотине хиљада људи који су остали без посла и без икакве перспективе, а који су названи подругљиво – „губитници транзиције”.

Баш они који су нас довели до таквог националног и економског колапса данас са сетом пишу и приповедају нашироко о томе шта су радили и где су били пре 25 година, те како им је много жао што није било 6. октобра, али да је баш данас дошло време да се то исправи. Никако не могу да прихвате чињеницу да је тада маса људи била млада и заведена. Неко би рекао помало и глупа.

Данас већина тих људи свакако није млада, али одавно су сагледали да више нико не може да их на тако бестидан начин заведе, јер нису глупи. У поплави разноразних пајаца који којешта пискарају о догађајима 5. октобра 2025. године нашао се и Срђан Миливојевић, данашњи председник Демократске странке, што само по себи говори у шта се та странка претворила и на шта данас личи, а који је тада био својеврсна маскота покрета „Отпор”. Дакле, не ни чак неки куд и камо битнији шраф у номенклатури тог покрета, нити и неко ко је о нечему у том покрету кога је осмислио данашњи доносилац револуција и хаоса у многим земљама, Срђа Поповић, било шта одлучивао, већ апсолутна маскота и особа за спрдњу. Тај данас жали што није било 6. октобра, јер он је вероватно сањао да попут тадашњег савременог ознаша стреља и хапси кога стигне. Њихов сан су тада били кризни штабови, отимање новца, лустрација, шишање деце тадашњих функционера и пребијање истих, само их држава и народ од старта нису занимали. То покушавају данас да испричају овим анонимним полетарцима који су себе назвали студентским пленумима, јер како веле, они не би смели да понове њихове грешке, већ када се докопају власти одмах би морали да крену по кратком поступку сваког да стрељају и лустрирају. Ипак, ту постоји неколико битних разлика у односу на 2000. годину које данашње младе анонимне револуционаре разједају, а важно је да их објаснимо.

Прва и основна разлика – баш тај 5. октобар 2000. године био је плод изгубљених избора које је Слободан Милошевић изгубио 24. септембра. Ми овде још нисмо имали изборе, а једна од кључних грешака револуционара била је што њих нису прихватили када их је Вучић нудио. Да ли је 5. октобра 2000. године пређених оних фамозних 50 одсто за Коштуницу или је то било ту негде, није толико ни битно, реално легитимитет на страни опозиције је постојао, те сходно томе постојала је и реална већинска жеља народа да дође до промена. Данас то не постоји.

Друга, далеко битнија разлика у односу на тадашњи период је чињеница да се данас живи никад боље, још од Другог светског рата. Просечна породица има бар три аутомобила, иде се на летовања, зимовања, посла има, плате и пензије расту, привреда ради, фабрике и инвеститори долазе, отворени смо према свету и то на све четири стране, те на свим тим пољима можемо само да се поклонимо Вучићу и да кажемо – мајсторе, свака част. Све то тада не да нисмо имали, него смо могли само да сањамо, јер је земља била под санкцијама, били смо годину пре и бомбардовани, нигде нисмо могли да изађемо из земље, перспектива није постојала. Може се слободно рећи и да је 2012. године власт Бориса Тадића пала баш зато што људи у њој нису видели никакву перспективу, јер није радило ништа, фабрике су биле закатанчене, привреда није постојала, народ је без посла бауљао по улицама, инвестиције нису постојале, а корупција је била као добар дан. Да будемо искрени, несумњиво да корупције има и данас и држава би морала својски да крене у жесток обрачун са истом, али данас има перспективе и има посла и пара. Народ је реално далеко задовољнији са животом, без обзира на чињеницу што ће незадовољних бити увек. То је и кључни разлог зашто је обојена револуција која је покушана поново да се спроведе суштински пропала колико год да је била силовита. Револуционари нису имали легитимитет, нити већину, а суштински нису ни понудили алтернативу, што је код народа у неком моменту улило несигурност, јер данас она бар у економском погледу ипак постоји.

Зато је много важно да се млади више не залуђују блокадама, јер то је пропало. Вучић је успео да надмудри креаторе обојене револуције и да их победи. Видећемо за изборе, али како сада ствари стоје, његова позиција је поново све јача и може се очекивати да будуће изборе дочека прилично релаксиран када говоримо о изборним резултатима, но увек је важно нагласити да се прво мора скочити, па рећи хоп. Наравоученије из свега овог је да пропали петооктобарци данас могу само да пишу и говоре о њиховом жалу за младошћу, јер нити су они данас више способни за било шта, нити је данас исти период као и пре 25 година. Живот иде даље и људи се ипак опредељују ка оном ко им доноси сигурну будућност, а они без плана и програма не уливају тај вид поверења да би то могли да донесу

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.