Терор антисемитизма либералног дела Америке

Обележавање друге годишњице напада Хамаса на Израел било је повод, заједно с новим нападима на Јевреје у евроатлантском свету, да се интензивира дебата о порасту антисемитизма. У исто време, председник САД Доналд Трамп представио је предлог о решавању сукоба Израела и Хамаса. Подржале су га многе арапске земље, ЕУ, као и министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, који се релативно позитивно одредио кад је реч о њему. Израелске оружане снаге најављују помаке у процесу враћања талаца, што је тема од значаја и за нашу земљу. 
У Србији је испод радара прошла вест и да је медијска кућа Си-Би-Ес купила онлајн магазин „Фри прес” (ТФП) за невероватних 150 милиона долара. Мрежа је у власништву породице Елисон, ИТ могула и породичних пријатеља с премијером Нетанјахуом. Дери Вајс, америчка Јеврејка која је дипломирала на Универзитету Колумбија и која је основала ТФП, поред финансијске добити, биће главни и одговорни уредник у Си-Би-Есу.

Она је 2020. године напустила престижно место колумнисте у „Њујорк тајмсу” јер више није могла да издржи терор воук опсесије. У писму које је тим поводом објавила приметила је да је друштвена мрежа „Твитер” (данашњи „Икс”) постала главни уредник и у тим новинама, иако је нема у њиховом заглављу, циљајући на то да су власници и уредници поклекли под притиском воук „уредника” с мрежа, махом симпатизера, или и чланова прогресивног крила Демократске странке.

„Уместо да раде у потрази за истином, новинари су сведени на пуке саопштаваче истине која је позната само врло малом кругу људи на врху и која се не доводи у питање истраживачким новинарством.” 
По одласку, основала је магазин ТФП, првобитно назван „Common Sence” – здрав разум. Лист брзо постаје утицајан. Прогресивци га оптужују да је наклоњен Израелу, а сада и председнику Трампу. Но, Вајсова и сарадници, супротно оптужбама, подстичу и гаје културу дебате с неистомишљеницима, сматрајући је есенцијалном за одбрану вредности на којима почива Америка. 
Након напада Хамаса на Израел 2023. године указивали су на нагли пораст антисемитистичких инцидената широм света. Идентификовали су три основна центра који шире нови талас антисемитизма: десничарски екстремизам, али и леви екстремизам и друштвене мреже. Упозоравали су да екстремни антиционизам, уочљив на америчким универзитетима, може да прерасте у антисемитизам. 
Поводом обележавања прве годишњице 7. октобра, Вајсова је у једном наступу навела низ сличности тог масакра с америчком трагедијом 11. септембра, уочавајући и застрашујућу кључну разлику. Наиме, напад Ал Каиде био је одмах широко осуђен на глобалном нивоу, док су реакције на терористички напад Хамаса на Израел укључивале и „шокантну спремност” да се оправда терор.

Сама Вајсова тиме није била изненађена. Разлоге за ову забрињавајућу појаву налазила је у ширем контексту својеврсног тихог марша либералне идеологије кроз америчке институције. „Још као студенткиња, почела сам да пишем о тада безименом, посебном погледу на свет, који је деловао супротно свему што су ме учили од детињства. У почетку су појмови попут постмодернизма, постколонијализма и постнационализма изгледали као игра речи и интелектуална забава – мале загонетке помоћу којих се могло „деконструисати” готово све. Али временом сам схватила да то неће остати само академска игра, већ покушај да се изнутра разгради наша цивилизација.

Тај поглед-идеологија руши саму идеју добра и зла. Замењује основне моралне вредности новим принципом: немоћни су добри, а моћни лоши. Заменила је слепоћу на боју опсесијом расом; идеје – идентитетом; дебату – осудом; убеђивање – јавним срамоћењем; владавину права – бесом масе. У том новом поретку, ауторитет се додељује не према таленту, труду и доприносу друштву, већ обрнутопропорционално „неправди” коју је нека група претрпела, према дефиницији радикалних идеолога... Током протекле две деценије гледала сам како овај искривљени поглед на свет прождире кључне институције америчког друштва. Почело је на универзитетима, а затим се проширило на културне институције – укључујући и ТНТ – као и на музеје, фондације, медијске компаније и велике корпорације.

Присутан је чак и у основним и средњим школама. На крају је захватио и правосуђе... Толико је захватио америчке институције да је многи више и не примећују – јер је свуда. За Јевреје, опасност је очигледна: ако се праведност мери једнакошћу резултата, а не могућности, тада њихова „презаступљеност” (два одсто популације САД) не значи труд или способност, већ „незаслужену привилегију”. 
Ова логика лако прераста у старе антисемитске митове о малој групи Јевреја која „дели плен света”. Вајсова је том приликом побројала и непријатно велики број престижних америчких универзитета и кампуса на којима су после напада на Израел почели да цветају подршка Хамасу и антисемитизам. 
И Anti-Defamation League, америчка организација против дефамације, која од 1979. године води евиденцију о антисемитистичким инцидентима у САД, евидентира пораст антисемитизма. У 2024. години забележила је 9.354 инцидента, пет посто више него у претходној. У последњих десет година антисемитизам у САД порастао је за 893 одсто. Лига посебно истиче да је на америчким универзитетима антисемитизам последњих година растао брже него на било којој другој локацији праћења, географској или институционалној, и чини 18 одсто свих евидентираних инцидената. Питање је колико је овај тренд последица и воук тоталитаризма. 
А како је код нас? Либералних, здраворазумских медијских структура нема ни у региону ни у Србији. Антифа идеологија провлачи се кроз недељнике који се издају као етничкомањинска гласила. Портал којем је песимизам скоро у слогану, понавља стално исте текстове Гидеона Левија и Бернија Сандерса. Провладини тинктенкови и коментатори боље су се снашли у праћењу залагања за повратак здравог разума у Америци него наводна про-ЕУ тинктенк и опозициона сцена, поред које је убиство Чарлија Кирка прошло незапажено, ма како консеквентно било. 
Актуелно државно руководство Израел сматра једним од кључних стратешких партнера. У претходним годинама доста пажње и средстава уложено је да се поставе на ноге или обнове институције које негују сећање на Холокауст. Делови аморфног студентског покрета, скоро сви обједињени око исказивања међусобне солидарности и солидарности с различитим друштвеним групама, шаљу малобројне контрадикторне сигнале о својим визијама спољнополитичке и вредносне оријентације земље.

Страшне прилике у Гази неке су определили за сарадњу с глобалним активистима, оштрим критичарима израелског режима, који сматрају одговорним за наводни геноцид у Гази. Врло енергично су од државе захтевали да се ангажује у случају колеге Огњена Марковића, једног од активиста које је Израел недавно депортовао. У знак солидарности организовали су протест испред амбасаде Израела. И пре су се на њиховим протестима могле видети бројне палестинске заставе, док других скоро уопште није било. У јуну ове године одржан је скуп подршке Палестини и протест због извоза оружја у Израел којем су се придружили и студенти у блокади с различитих факултета. Огњен је ових дана стигао натраг у Србију. 
С друге стране, Алон Охел, Новосађанин по рођењу, двадесетчетворогодишњи пијаниста који има српско и израелско држављанство, већ две године је Хамасов талац. Недавно се сазнало да је жив, али у лошем физичком стању.

За његово ослобађање студенти се не залажу енергично као за Огњеново, ако уопште и предузимају ишта. О Алоновој судбини нас, на срећу, подсећају државни званичници. Студентска селективна солидарност боља је од одсуства солидарности, али је индикативна.

Подршка напаћеним Палестинцима у Гази и критика извоза оружја су легитимне политичке позиције. Треба се надати да оне неће застранити у тенденције уочене на америчким универзитетима које ционизам изједначавају с колонијализмом, на пример и да не представљају подршку екстремним антисемитским ставовима – „од реке до мора”. 
Не знам да ли студенти у блокади знају и колико их занима да су Хамасови нападачи на Израел претукли или спалили више од 360 младих посетилаца фестивала. Још 40 их је узето за таоце. Дакле, њихових вршњака. Особу коју је такође задесила судбина да искуси Хамасово заточеништво, превазиђена и површна Грета Тунберг, једна са флотиле у коју, верујем, није тако једноставно доћи, погрешно је представила као жртву геноцида над Палестинцима. Можда бар то студенте у блокади наведе да обрате пажњу на шири контекст, те прошире круг своје солидарности и на Алона Охела, младог држављанина Србије у Хамасовом заточеништву.

*Политички аналитичар

 Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа