Радоњић у сазвежђу француске кошарке

Наш чувени кошаркашки судија и спортски функционер Горан Радоњић, учесник Олимпијских игара у Сеулу 1988, примљен је у Кућу славних француске кошарке на свечаности у Клермон Ферану. Ово је више него заслужено признање за човека који је читав свој радни век посветио кошарци у којој је увек часно обављао свој посао, па тако и последње три деценије у Кошаркашком савезу Француске (ФФББ) у којем се запослио када га је ратни вихор одувао из Сарајева.

Осим њега нико из француске и југословенске кошарке (рачунајући и данашње земље на том простору) није два пута на Олимпијским играма био у две различите функције – као судија и као комесар.

- Након 32 године рада у Кошаркашком савезу Француске, од чега 18 година на функцији директора међуародних односа, након што сам судио на Олимпијским играма у Сеулу 1988. и био комесар у Рио де Жанеиру 2016; након 2.500 утакмица и 500 међународних мечева и пуно квалитетних активности у 48 година међународног присуства, много химанитарних акција, приближавања многих земаља Француској федерацији и изградње Споменика пријатељства на Калемегфану – улазак у Кућу славних француске кошарке је изузетно признање. Утолико ми више чини част када знам да су до сада тиме могла да се похвале само 124 кошаркашка великана Француске и тек неколицина странаца. Ово признање су делом заслужиле моје колеге судије, моји сарадници у ФФББ, као и многи кошаркашки пријатељи из Европе и свеета са којима сам годинама сарађивао – рекао је Горан Радоњић поводом овог признања.

Радоњић је рођен 14. јануара 1952. у Рогатици у којој је његов отац, тих година, био председник општине, касније и помоћник министра у једном министарству. У кошарку се заљубио слушајући приче о „сребрној југословенској генерацији” (Кораћ, Данеу, Ђурић, Гордић, М. Николић, Ђерђа…), почео је да тренира, знао је да ће то бити његов живот када су „плави” освојили своје прво злато, на Светском првенству у Љубљани 1970.

Сарајево је, почетком 70-их, повратком Богдана Тањевића из Београда, постајало важан кошаркашки центар, а Радоњић је врло брзо прошао пут од играча, преко талентованог тренера до најмлађег међународног судије у Југославији. Љубав према спорту и писању спојио је као дописник „Спорта” из Сарајева. Писао је о разним спортовима, а у једном дану из његове писаће машине изашло је ни мање ни више него двадесет текстова!

Осамдесетих година прошлог века судио је десетине незаборавних утакмица у Првенству Југославије, тада најбољој националној лиги Европе. Доживео је неправду када, као првопласирани на домаћој судијској ранг-листи, није добио прилику да буде арбитар на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1984. Пролио је реку суза и из тога изашао јачи. Четири године касније, у Сеулу, добио је прилику да суди на највећој смотри спорта.

По повратку из Јужне Кореје кратко је радио као генерални секретар Босне, а затим се вратио суђењу. Био је један од идејних твораца прве (и једине) Ол-стар утакмице југословенске лиге, 7. маја 1991. у „Скендерији”, када су се окупили неки од најбољих југословенских и европских кошаркаша свих времена.

У злим временима, када је Југославија пуцала по свим шавовима, после два велика такмичења на којима је судио 1993. године (Медитеранске игре, Европско првенство), прихватио је позив свог пријатеља и колеге Ивана Менинија, тадашњег председника ФФББ-а да се пресели у Париз. Његов пут у француској кошарци уједно је и пут њеног вртоглавог успона.

Иако је све време био у служби француске кошарке, никада није заборавио своју Југославију, бринући о свих њених шест некадашњих република. Организовао је стотине утакмица (десетине њих само између Француске и Србије), одвео у Париз бесплатно стотине тимова и хиљаде деце, обезбеђивао новац и опрему тамо где је то било најпотребније. Увек је био на услузи националним савезима, клубовима (и великим и малим) и кошаркашким „радницима” из нашег региона, али и свима за које је начуо да може да им помогне, на било који начин.