,,Од тога може да се рикне"

Често ми се у сећање враћа догађај који се десио на сцени Звездара театра 24. марта 1999. године.

Тих дана лоше вести стизале су из света. Спремало се невероватно, готово непојмљиво, али истинито, путовање читавог једног народа времепловом. Највећи спејс шатл икад направљен, невидљиви авион НАТО-а, требало је да пребаци српско друштво у зону сумрака.

Кратким резом, терапијом шока, прецизним ударцима песнице са неба ваљало је постићи технички нокаут режима у Београду. Како Хамлет рече: "Морам бити суров да бих добар био". Претње су расле, а с њима и неспокојство. На нашој телевизији весело и разиграно, као што нашем народу и приличи – "песма нас је одржала, њојзи хвала". Подсетило ме је то на причу једног морског вука који је преживео ураган на Атлантику. Споља црно и застрашујуће, а у центру урагана, где се он затекао, бонаца, мир божји. А зашто да не, па ми смо ретки, путујемо у прошлост. Времеплов, само за нас спреман, стиже. Ево га, само што није, полеће из Авијана у 19 сати и 24 минута.

У истом тренутку, са полетне писте Звездара театра полеће стари офуцани времеплов, "Контејнер са пет звездица", да би нас возио два сата кроз позоришно време и театарску стварност. Није то обичан контејнер, то је модел 21 de lux са пет звездица, трећа генерација мобилних контејнера, са два лежаја, злу не требало, стерео озвучењем, мотором од 55 коња и 700 кубика, направљен од непробојног лима тестираног вишецевним бацачима. Унутра има и противавионску пушку М-48. Једном речи, чудо технике.

Спремам се да повезем 300 људи у свом контејнеру. Лепо видим, пише у новинама – вечерас у вашем граду – контејнер. Значи, полећемо. Жена ме гледа и не може да верује да ћу стварно да идем и оставим њу и децу на милост и немилост освајачу који прети. Али ја сам професионални пилот, никада не реметим ред вожње и не изневеравам своје путнике.

Дакле, ево мене у Звездари. На путу до ње, Београд никад лепши, нестварно миран. Таман да закорачим на сцену, спреман и костимиран, препаде ме господин Бркић, директор Звездара театра, дошуњавши се кроз завезе иза сцене. Почело је, рече он. Није Брко, сад ће. Ево, баш хоћу да кренем. Ма не то, оно. Које оно, црни Брко. Бомбардовање, сирене вриште по целом граду. Ништа нисам чуо, рекох ја. Па овде се не чује. Прекини представу и позови публику у склониште. Па, Брко, представа није ни почела. Знам, али позови их да крену, обавести их. Хтео сам да га питам што то не уради сам, али помислих, а та мисао победи, како је поново почео Други светски рат, и да смо кренули кроз времеплов. Добро, Брко, рећи ћу путницима на овом нашем малом броду – ко хоће да се склони у потпалубље и побегне од олује, нека се склони, а ко хоће упркос светској премијери рата уживо да путује у нашу позоришну стварност – нека остане. Играћу за њих, уосталом купили су карте. Немој, молим те, не зезај се, мене ће у затвор. Видим да му брк заигра, значи, озбиљно је. А Енглези, кренух ја, и сам изненађен сопственим речима, зар нису играли и тако дизали морал грађанима док је Хитлер слао бомбе ФАУ I и ФАУ II на Лондон.

Брка је молећиво ћутао, а онда проговори тихо и искрено. Молим те, немој, морамо прекинути и склонити их. Излазим на сцену, поред мене моја верна, па – Милица Санда Балабан. Сабраним гласом обавештавам публику да је оно почело и да, по сили закона оних који брину о нама, брижних нам владајућих родитеља, морамо у најближе склониште. Колико да удахнете, настаде нестварна тишина, а онда се проломи аплауз. Нека жена рече да је сви чују: "Е, Лечићу, свака ти част како си почео представу."

Гледам ту дивну даму и почињем да схватам парадокс у коме смо се сви заједно у том тренутку нашли. Представа је почела, брод је кренуо, мобилни контејнер иде. Ја хоћу да га зауставим, али путници га већ воде. Они не чују, не виде шта се напољу збива! Говорим истину са сцене, а сви мисле да лажем. ОК, помислим. Капетан није био довољно уверљив. Кренем поново: заиста ми је драго да сте и поред свих претњи и застрашивања, а и реалне опасности, изабрали позориште за своје склониште. Оно одувек и јесте склониште за тело и душу. Ипак, схватите ме озбиљно, заиста је почело. Сирене још увек шаљу озвучени реализовани Мунков "Крик ужаса". Наши са земље и они са неба укрцавају нас у брод за прошлост. Доста зезања, бомбардовање је почело, у склониште, народе мој! Поново аплауз одушевљења и радости, некако ослобађајући, као да им скидам терет са срца.

Е, сад сам и ја у шоку! Шта сад? Како сад? Шта рећи? Моји путници неће из контејнера, већ су дубоко у њему. Ја инсистирам на истини, а они од ње све даље и даље. Што се више мичем, све дубље тонем – живо блато. Сцена јача од живота. Илузија јача од реалности. Али је публика сад глумац, а не ја. Они стварају, ја реагујем. ОК, народе мој. Ево овако, ја ћу сада сићи са сцене међу вас и повести вас у склониште. Лица насмејана, људи раздрагани што се играју онога што им се дешава. Чујем уздахе док заједно излазимо из сале – е баш је дивно, шта ће тамо бити, шта ли нас лепо напољу чека. А тамо, у фоајеу позоришта, стварност провалила у храм и таласа. Чује се пролог прљавог плеса који почиње да ковитла наслаге, ко зна од кад у нама, непроживљених сећања. Затечени људи у фоајеу узнемирени, шокирани, збуњени, а моји путници из сале, богами, не. У тренутку помислим: шта ли ће из овога изаћи кад се помеша.

Ућутах се, затворих очи као да ме нема. Умирих се као монах у молитви. За тренутак застаде ваздух око мене као да више ништа није дисало, нити се померало. Утихну титрај живота.

Преварио сам их – говорио сам истину, а они би сада сви више волели да сам их лагао. О, како би волели да сам их лагао. Отворим лагано очи у нади да ће неко нестати. Ја или они, а највише овај испад лоших ђака – понављача са ове и са оне стране наше границе. И тада угледах најлепши призор, због кога ово и пишем и од кога може да се рикне. Испред мене дивна лица, чиста, мирна, старо, младо, женско, мушко, сјаје лепотом, једноставношћу и топлином. И чујем питање које стиже од свих, не углас, једни за другим питају, а чини ми се као да конфете падају по мени и милују ме као за празник, за рођендан, за Нову годину. Извините, Леко, а кад ће бити следећа представа? То је тренутак кад дефинитивно, ако већ нисте, заволите сопствени народ. Даме и господо, одговорио сам им, представа је у току.