Земља кошарке и кратког памћења

Шпанија је недавно, као европски првак у кошарци, испала већ у првом кругу Евробаскета 2025. и заузела 17. место. Неколико дана касније њен селектор Серђо Скариоло одликован је у Мадриду Краљевским крстом за спортске заслуге, који се додељује на предлог Министарског савета Шпаније. Министарка образовања и спорта Пилар Алегрија истакла је тим поводом да је ова награда „савршени завршетак беспрекорног пута на терену и ван њега”:

– Скариоло је подигао кошарку на највиши ниво глобалног спорта, увек стављајући тим на прво место. „Породица” није само надимак за национални тим, то је филозофија, јединствена веза између тренера и играча која нам и даље доноси радост – поручила је министарка.

Тако то раде Шпанци. Један неуспех није могао да потре све оно што је италијански стручњак урадио за шпанску кошарку. Његова слава је неокрњена, његове медаље настављају да сијају истим сјајем, а можда и већим него пре. Награђен је и новим високим уговором у „краљевском клубу” Реалу, у који се вратио после 23 године.

Сведоци смо да се код нас успеси брзо заборављају, а неуспеси не праштају. Пораз од Финске у осмини финала Евробаскета у Риги многи су доживели као личну и националну трагедију. Неки кажу да не треба обраћати пажњу на салве увреда на друштвеним мрежама, да то није релевантно, али заборављају да је и то постао медиј за себе, да живимо у времену у којем свако може лако да нађе пут до публике. Слаба је утеха да суштина није у томе ко шаље поруку, већ у ономе ко је прима. Неко ће као сом да је загризе, а неко као пастрмка само да обиђе око ње… Сомови су, нажалост, у већини.

Ко живи у „Земљи кошарке” мора да буде спреман и на то да се овде многи „разумеју” у кошарку. Како је у документарцу „Кошаркашке престонице” (у продукцији НБА и „Синеспорта”), сликовито објаснио кошаркашки стручњак Марин Седлачек, многе његове колеге из Америке изненаде се што с београдским таксистима почну да ћаскају о кошарци, јер и у њима виде саговорнике спремне да дискутују о стручним детаљима.

Ако мало дубље завиримо у прошлост и видимо како је код нас настала толика глад за кошарком, схватићемо да је она расла на невероватним успесима, које су деценијама стварале генерације вансеријских играча и тренера (оне велике Југославије). Ту атмосферу креирали су и сјајни новинари, попут Косте Стаменковића из „Политике”, тражећи праву меру између критика и похвала. Једном приликом уредник спортске рубрике „Политике” Љубиша Вукадиновић је свог младог колегу очински укорио кад му је донео на проверу извештај с утакмице ОКК Београд, који је у то време (шездесете године прошлог века) био један од најбољих клубова у Европи. У жељи да се докаже на првом кораку, тај новинар је ставио наслов: „Кораћ разочарао”. Стаменковић је хемијском оловком то прецртао и уписао: „Кораћ није имао своје вече”.

– Млади колега, то је прави наслов. Јер Кораћ не може да разочара – гласила је поука.

У овом хаотичном времену заборавили смо да нијансирамо речи, да их обојимо тако да се најбоље уклопе у сложени мозаик стварности. Јер углавном није све ни црно, ни бело. А да ли су наши играчи и селектор Пешић у Риги разочарали или нису имали своје вече против Финске – процените сами.

Нико од њих није тражио алиби, у ситуацији која је била ванредна: у другом колу тим је остао без капитена Богдановића, двојица наших најбољих играча на шампионату Јокић и Никола Јовић су уочи кључне утакмице два дана имали вирус, Аврамовић (повреда пете) и Гудурић (препоне) нису били у стању да играју онако како знају, Вукчевићу је клуб забранио да игра шест дана у току шампионата (Вашингтон је тако реаговао кад је добио извештај о повреди)…

Лакше је разумети реакцију јавности када знамо да навијачи слику о свом тиму граде искључиво на основу личних очекивања и да је то за њих једина права реалност. У томе им здушно помажу разни новинарчићи. Тако су неки пре две године писали некрологе и пре но што је почело Светско првенство у Манили, а када је освојена сребрна медаља, брже-боље окренули су плочу и испевали најлепше оде о Пешићу и његовим кошаркашким Обилићима.

Кад смо на Олимпијским играма у Паризу били на корак од тога да савладамо један од два највећа тима (САД), који се икада појавио у историји кошарке, о том поразу смо више причали него о победи против Немаца у мечу за бронзу.

Пешић не само да је нашироко слављен као мајстор тактике за Американце већ су му то и Американци признали. Нови селектор Сједињених Држава Ерик Сполстра (у Паризу био помоћник Стиву Керу), тренер Мајамија, летос је дошао у Београд не само да би обишао свог играча Николу Јовића већ и да би видео из непосредне близине како Пешић ради. Када је погледао један тренинг Србије у Београдској арени, рекао је својим домаћинима: „Сада ми је све јасно!” Хтео је да каже да је видео у чему лежи снага српског тима.

Наша репрезентација освојила је пет медаља од 2014. године – три сребрне са селектором Александром Ђорђевићем (СП 2014, ЕП 2017, ОИ 2016), једну сребрну са Пешићем (СП 2023) и бронзану (Олимпијске игре у Паризу 2024). Не заборавимо да је и Ђорђевић и дочекан и испраћен онако како није заслужио. Дочекан је са безброј сумњи (чак и неки играчи су се крстили кад им је рекао да ће у Мадриду 2014. репрезентација играти у финалу), а после освојеног „тек” петог места на Светском првенству у Кини 2019. неки су једва дочекали да му виде леђа.

У ових десетак година репрезентацији је мало недостајало да буде златна. Као две можда најбоље утакмице у том периоду издвојиле су се оне на Олимпијским играма, обе против екипе највише светске класе, Аустралије – у Рију 2016. године (полуфинале, 87:61, од старта смо млели противника) и у Паризу 2024. године (четвртфинале, 95:90 после продужетка, у првом делу губили смо са 24 поена разлике).

За крај, честитке Пешићу за признање које је пре неколико дана добио у Љеиди, где је уврштен у Кућу славних шпанске кошарке.

Време ради за Маринину подмлађену селекцију

Кошаркашице Србије су у протеклих 15 година толико пута премашиле очекивања да последњи резултатски неуспех – сва три пораза на Европском првенству у Италији – не може ни за мрву да окрњи укупан утисак о њима.

Темеље победничког похода поставила је селекторка Марина Маљковић. Био је то метеорски успон – од Друге европске дивизије (2011) до златне европске медаље, у ђердану се нашло још једно злато (Евробаскет 2021), две бронзе (Олимпијске игре 2016, Евробаскет 2019), два четврта места (Евробаскет 2013, Олимпијске игре 2021) и још три четвртфинала – два на светским шампионатима (2014, 2022) и једно на европском (2023).

Од 2013. године, када су се вратиле у елитну европску дивизију, кошаркашице само два пута нису стигле макар до четвртфинала (ЕП 2017 – 11. место, ЕП 2025 – 13). Три пута узастопце учествовале су на Олимпијским играма (2016, 2021, 2024), што је већ само по себи велики успех. У овом периоду два пута се нису пласирале на светско првенство (2018, 2026).

Ово су невероватни подвизи за земљу у којој има тек неколико добро организованих женских клубова, где се врло мало улаже у женску кошарку. Србија је протеклих година побеђивала такве силе (Француска, Шпанија пре свих) које праве селекцију од неколико стотина хиљада регистрованих играчица, а код нас се ради о неколико стотина.

После Европског шампионата у Италији, на којем је играла подмлађена селекција Србије, Маљковићева је изјавила да наша земља има још талентованих кошаркашица, за које ради време, али је указала и на још једну ствар: „На нама је да покушамо кроз клупска такмичења да напредујемо, оно што су радиле друге репрезентације, Литванија и Италија, да не причам о Шпанији, Француској, Турској. Жао ми је што на Европском првенству нисмо могле више. Одговорност апсолутно нека иде на мене, наше младе играчице не знају у овом тренутку да ураде боље…”

А. Милетић