Галактички Интернет

Да ли су ваземаљски хакери (ако их, уопште, има) прислушкивали Земљане који су недавно послали прве поруке у својем космичком дворишту?

После више од деценије размишљања и разматрања, успостављена је међупланетарна размена података или интерпланетарни Интернет, а под окриљем Националне свемирске и ваздухопловне агенције (НАСА). Ударени су темељи галактичкој рачунарској мрежи која ће будућим свемирским путницима и насељеницима користити као што је прецима земаљска.

Замишљен као бежична „дигитална аутострада”, он ће повезивати разноразне разбацане свемирске летелице и аутоматска копнена возила са Земљом – од најближијих суседа плавозелене планете до најудаљенијих кутака Сунчеве породице – обједињујући све новопослате у јединствену „свемирску мрежу” (Deep Space Network). Да би проток дигиталних „нула” и „јединица” несметано текао, стручњаци су морали да осмисле нови протокол (језик којим се рачунари споразумевају) – налик TCP/IP-ију који већ четрдесетак година опслужује постојећи Интернет на Земљи – назвавши га DTN, што у слободном преводу означава „умрежавање које подноси кашњење” или, у скорије време одомаћено, „умрежавање које подноси прекиде”. (И у једном и другом случају, наравно, имају се у виду огромна растојања која преваљују поруке у оба смера).

Скуп правила и начела (TCP/IP) који управља Интернетом смишљен је да приушти стални пренос од једног до другог краја мреже, и задовољава потребе на нашој планети. Али није сасвим подесан за везу Земља-Марс, јер од одаслате до примљене поруке протекне готово 20 минута; уз претпоставку да на једном и другом крају постоји антена.

Насупрот томе, DTN је учињен паметним да сам одлучује када ће да сачува и проследи податке: ако се проток прекине, робот на Марсу сместа врати пошиљку на Земљу избегавајући да се без потребе задржава негде на путу. Зато је било неопходно спровести неколико година темељних испитивања на осетљивим задацима, а поред осталог у размени података између Пентагона и ратишта у стварним условима.

Најузбудљивија провера уприличена је крајем минуле године: летелица „Разорни удар” (Deep Impact) је, претходно уснимивши комету Темпел-1 2005. године, наставила лет у сусрет репатици Хартли-2 којој ће се приближити 2010. Сада је од нас далеко, отприлике, 40 милиона километара. НАСА је неколико пута одаслала поруке до летелице која их је вратила, што је потврда да „свемирска мрежа” пропушта податке у оба смера без икаквих сметњи. У овом часу чине је поменути свемирски брод и неколико рачунара, од којих један опонаша камеру у аутоматском возилу на Марсу.

У постављање „галактичког Интернета” од 1999. године укључени су извесни стручњаци који су учествовали у настајању Арпанета три деценије раније, претходника светске рачунарске мреже, а најпознатији је Винтон Серф кога, иначе, називају „оцем Интернета”.

Намера је веома јасна: нови протокол мора да обезбеди да дигитални подаци аутоматски јуре тамо-овамо без икаквог ометања, уз задоцњење које је уобичајено на великим раздаљинама. Прво стално чвориште (компјутер) изван Земље у које ће стизати (и одакле ће се враћати) поруке прорадиће већ ове године и налазиће се на Међународној свемирској станици. С посадом ће се испрва дописивати само овлашћени званичници НАСА, обични становници мораће да чекају ко зна колико година да своје поруке (e-mail) на нове свемирске адресе упуте рођацима, пријатељима, познаницима или астронаутима. Највероватније тек када најранији насељеници стигну на Месец или Марс.

Хоће ли „свемирски Интернет” патити од истих бољки као и земаљски?