Синдикат омануо у приватизацији

Проблеми у „Здрављу” почели су са приватизацијом. Приватизација је била наметнута шанса за просперитет након слома система у коме је владала филозофија: раднике у екстрапродуктивном погону „Фармације” третирати као „гласачку машину” и исте награђивати, посебно у односу на остале погоне („Парафармација”, „Козметика”, „Тубидоза”, „Шприцеви”, „Сушара”…).У ствари,способне користити да раде, а „наши људи” нека командују и не претеривати с форсирањем факултетски образованих, јер могу срушити постојеће стање. Демагошки су састављени критеријуми по којима си морао бити миљеник руководства да би био директор или лице с посебним овлашћењима. Радничка квазиелита у лику синдикалних лидера или миљеника директора тежила је да се у врху директорског миљеа нађу послушни и неспособни. То је наметнуто већини радника као неопходан услов да се мало ради, а много добија, зато што је „Здравље” имало 2.300 запослених са најбољим платама у округу, иако је њихова ангажованост била свега 40 одсто; Високоакумулативна фирма у којој је до промене власти била устаљена пракса да се људи доводе по родбинској вези или преко других веза, партијских, на пример.

Кад неко добије на поклон нешто као новоформирана власт (у „Здрављу” 2002), онда он прича о опоравку, а продаје продуктивне привредне субјекте. Тако и ми приватизујемо „Здравље”. Директним учесницима у приватизацији у агенције речено је – може тај процес приватизације са вама, а може и без вас.

Било како било, постојали су у том тренутку и синдикални представници који добар пазар направише и добисмо колективни уговор на неодређено време, најбољи у Србији. Јер приватизацију је могао да спречи једино синдикат, али није могао да спречи да се 2005. у скупштини изгласа закон према којем уговори важе само три године. Тако смо ми у „Здрављу” 27. новембра 2008. проглашени технолошким вишком.

По колективном уговору, купацје морао годишње да издвоји 150.000 евра за едукацију радника (синдикалну и другу), а за решавање стамбених захтева запослених 250.000 евра, у виду кредита који ће се враћати.

Никада синдикални активисти нису обзнанили да директор који заступа власника мора да издвоји та средства.

Опет је прихваћена „теорија Алајбегове сламе”, по принципу: користи док можеш – уживај у привилегији коју ниси заслужио, одбаци оног ко тражи правду. Добро су прошли и едукатори оба синдиката. Све смо научили, али достојанство и понос нисмо повратили, постали смо улизице и полтрони без достојанства, јер нисмо захтевали да радимо и нисмо тражили критеријуме достојне човека, стручњака и патриоте.

Добисмо млади едуковани тим с прокламацијом знања енглеског језика без практичног рада у производњи. Добисмо и архиву у којој су сврстани непослушни радници.

У анексу социјалног програма који је потписао нови власник „Здравља” писало је да се издвајања за личне дохотке не могу смањивати у наредних пет година. Али нови власник је зато смањио број запослених са 2.300 на 1.200.

Као да је најважније ко ће више радника да отпусти и убаци у Националну службу запошљавања. Најбољи менаџер постаде најбољи истеривач, а не упошљивач. Логика је проста: што више избациш то више себи набациш. Дошло је до укидања високоакумулативних и дуги низ година освајаних програма: Ветеринарског програма, „Базне производње декстрана”, „Инфузионих раствора”, „Дијализатора” и Парафармацеутског програма.

Патриоте из младог и перспективног тима селе те програме по Србији и иностранству. Не питају се шта ће им радити потомци. На састанку са радницима из „Парафармације” генерални директор рече да ће доказати да је локална самоуправа погрешно информисана и да ће он од површине коју поседује АД „Здравље” направити индустријску зону и све то претворити у „оф шор” фирме и тако упослити нашу децу на новим технологијама. На питање радника шта ми да радимо, одговорио је – обрађујте земљу и чувајте овце. Док власник не разради „привредни миље”, јер је успео да од 2.250 радника сведе „Здравље”у 2008.години на 800, а чујемо да ће их до краја 2009. бити 300.

Није проблем у томе што ће они да се обогате него шта ће наша деца у Лесковцу без погона индустрије.

Дип. инж. машинства, проглашен технолошким вишком 27. новембра 2008, радио на одржавању погона у „Здрављу”, председник Удружења инжењера и техничара Лесковца