Европа тражи „специфичну” послушност

Европска унија вољна је да у своје редове прими још понеку државу са нашег континента. Али само као чланице специфичног „другог реда”, преносе западни медији. Новопримљени, наиме, не би били у свему равноправни са тзв. „староседеоцима”. Не би имали – право вета. Другим речима, били би нека врста пасторчади. Барем док не одрасту, осамостале се и одрекну било каквих контаката с „мајчицом Русијом”. Можда је и то разлог што се међу главним кандидатима налазе баш Украјина, Молдавија и – Црна Гора. Не и Србија. 
Предлог који отвара нека врата, или класична уцена? Да ли се то страх запада Европе од непосредних комшије с истока – Русије – све више претвара у мржњу сличну оној у тек нарастајућој Америци из половине 19. века, а између тзв. досељеника и староседелаца, сјајно приказану у филму великог Мартина Скорсезеа „Банде Њујорка”?
Сада је већ и највећим скептицима јасно да ће оно што Хитлер није урадио у 20. веку морати на себе, на овај или онај начин, да преузме неко други. Проблем је само у томе што нико на континенту тренутно није спреман за улогу нацистичке Немачке. То не значи да недостаје права доза ентузијазма, једноставно, нико нема потребну моћ. Војну, људску и привредну. 
Уз Украјину, која већ три године ратује с том Русијом, уз њено искуство и вољу да се жртвује зарад других, ствари изгледају донекле прихватљивије. Важно је само да се хука експлозија, звиждук метака, зујање дронова и вапај умирућих на чују у Лондону, Паризу, Бриселу… Све остало је прихватљиво. И – исплативо. 
Али, вратимо се на почетак. У суштини предлога о проширењу је давање пуних права новопримљенима тек након што ЕУ ревидира неке своје принципе рада, што би требало да појединачним земљама отежа улагање вета на одлуке и политику уније. Реч је о покушају појединих држава да удахну нови живот процесу ширења заједничке породице, који тренутно блокирају Будимпешта и неке друге престонице, услед забринутости да би такав потез довео до нежељене конкуренције на локалним тржиштима или би угрозио безбедносне интересе. 
Већ смо писали да је Украјина за Европу од животне важности. Због потенцијалне пољопривредне производње, рудног блага, тешке индустрије, јефтине а квалитетне радне снаге… Припајање друге по величини државе на континенту за европску породицу је од животног значаја. Све што је вековима довлачено из колонија расутим по целом свету сада се свело на простор на којем измешани живе Украјинци, Руси и други народи бивше совјетске заједнице. 
Али постоје и замке. Житељи републике коју за сада води Володимир Зеленски с почетком руске „специјалне војне операције” просто су пожурили да уточиште потраже на Западу. А таквих је, према неким проценама, безмало осам милиона. Њихово удомљавање свакако има своју цену, али претварање истих (наравно оних радно способних) у нову радну снагу могло би да кошта много више. Нарушило би већ ионако дестабилизовано тржиште рада и лако довело до анимозитета између домаћих и дођоша. Управо као код Скорсезеа. А неке назнаке већ се виде. 
Европска унија је у великим проблемима. Бирократизована од врха до дна, све више се претвара у ауторитарну скупину која не гледа појединачне интересе земаља чланица већ даје администрацији у Бриселу овлашћења која немају у многим сувереним државама. Неспоразуми су све учесталији и, што је посебно опасно, изражавају се на највишим руководећим нивоима. Неслагања са идејама, па и појединим одлукама председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, или високе представнице за спољну политику и безбедност Каје Калас, све су учесталија и све неефектнија. На шта би све то личило кад је реч о новим земљама, „без коначног права одлучивања”, није тешко замислити. 
Наиме, давати нека права (на посао, слободно кретање, бирање места за живот) грађанима као појединцима, али не и као крајњим одлучиоцима, унело би приличну узнемиреност међу оне који таква права сада имају, али се ипак за много шта не питају. Иако према поменутом предлогу о проширењу ЕУ новопридошли немају тек право на вето, нема сумње да би исти били веома незадовољни када би о њиховим судбинама, у крајњем случају, одлучивао неко други. Јасно је, такође, да би од оваквог решења већу корист опет имале садашње чланице уније. Или барем оне најмоћније. 
С друге стране, анимозитет домаћина према придошлицама, али и између „старих” и „нових” миграната, већ сад је у многим крајевима на ивици отворених сукоба. Поготово у околностима сталног раста цена, инфлације, недостатка јефтиних енергената. А све то највише погађа управо оне који су широм отворили врата избеглима из Украјине. Подршка новодошлима у Пољској, као једном од главних одредишта, буквално је преполовљена. У Данској, на пример, сви други су добродошли сем оних из бивше совјетске републике. 
Јасно је да Европа на питања о проширењу мора да одговори много флексибилније него до сада. „Ако то сами не учинимо, други ће искористити прилику” изјавила је недавно аустријска министарка за европска питања Клаудија Плаколм, очигледно алудирајући на Русију. У Бриселу морају да воде рачуна и о све убрзанијем јачању европске деснице, која на овако „американизовану ЕУ” гледа с нескривеним подозрењем. 
Искрено говорећи, велики је број житеља земаља које нису у унији, а које желе да јој се придруже. Али много тога спречава их да се повинују ономе што прописује Брисел. Кључна у том смислу је одредба по којој би сваки такав корак обавезно ишао уз – одрицање од било какве сарадње с Русијом. А то би свакако био непријатељски став према непосредном комшији, и уз то највећој земљи на свету, с једном од најмоћнијих армија опремљених, између осталог, нуклеарним наоружањем. Бити у неспоразуму с таквом државом никоме није пријатно. Украјина је пример. 
Док се на тој линији нешто не промени, превасходно на западу, у Европи неће бити истинског мира. Наш континент је идеолошки и политички могао да буде раздвојен у већем делу 20. века, али данас такве и сличне поделе више не опстају. Уосталом, нешто од свега реченог могло би да буде разјашњено на предстојећем састанку Владимира Путина и Доналда Трампа у Будимпешти. Ако до њега дође. Домаћин Виктор Орбан стога је врло добро свестан и рекло би се да управо на ту карту и сам игра. 
Као год да буде, анимозитет бирократа у Бриселу према Русији и Србији могао би да се покаже као прескуп.

*Новинар „Политике” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа