Да прикочимо!

Једна секунда. Толико треба да живот пун планова или реченица које су остале недовршене нестанe у шкрипи кочница и ломљави метала. Једна секунда, то је све што дели нормално поподне од вечери у којој неко неће доћи кући.

Последњих дана Србија броји те секунде као да гледа у црне казаљке на часовнику. На свакој је неко име, нечије дете, брат, сестра, друг из разреда, колега с посла. И сваки пут, иста сцена. Сиви асфалт, трагови уља и крви, жута трака, уплакана мајка која не може да поверује да се свет и даље окреће, да се на радију и даље пуштају песме и да се сунце поново рађа.

Шта се то догађа са нама? Зар трагедија трочлане породице Живковић у Новом Београду или погибија младог џудисте Партизана у комбију који је возио његов тренер нису довољни разлози да застанемо? Да прикочимо! Док многи призивају грађански рат, ми увелико живимо и умиремо у друмском! Видим да је започела јавна расправа о безбедности у саобраћају. По ко зна који пут. Ко је крив? Да ли смо опет заборавили да за воланом нисмо само чувари својих већ и туђих живота?

Или смо постали сурови до слепила, па верујемо да су путеви наши приватни полигони и да је брзина, уз алкохол и наркотике, мерило друштвене моћи. Постали смо имуни на туђи бол, не разумевајући да је свако возило темпирана бомба ако у њему седи неко ко мисли да се живот не може изгубити у трептају.

У свакој тој секунди, пре него што сирене Хитне помоћи јаукну кроз ноћ, увек постоји избор. Да се не претиче у кривини. Да се не јури 150 кроз насељено место јер ми се може, јер ћу позвати неког одозго. Да се не шаље СМС порука, док се другом руком држи волан. Да се не вози после три чашице. И четврте, за крај.

Али као да волимо да се коцкамо са судбином, да јуримо са осећајем недодирљивости, све док нас та иста секунда не подсети да нисмо мала божанства, него обични, ломљиви пролазници кроз раскрсницу звану живот, испред које стоји знак „стоп”. Као да је последњих недеља свака деоница асфалта постала граница између „малопре” и „никад више”. Као да је бахата вожња постала наш доказ да смо успели. Кретени чак објављују преко друштвених мрежа, такмичећи се ко је возио брже од 200 на сат. Држимо волан као трофеј, као доказ да смо јачи од закона, од физике, од Свевишњег. Што је аутомобил скупљи и са више коњских снага, то се у нама буди осећај бесмртности. Све док нам проклетство једне секунде не покаже да време не може да се врати уназад.

И разлог за то није само нагло стечено богатство повезано са политичким везама, које ће избрисати нашу возачку деликвенцију. Свакодневица је толико убрзана да нас подсвесно тера да стискамо гас. Где толико журимо, углавном узалудно? Закаснићемо можда на посао? Да, па шта? Они који су се 11. септембра 2001. године у Њујорку успавали, што због лењости, што због мамурлука, јер су можда у неком бару угледали симпатичну особу и с њом провели ноћ, и даље су живи. Гледали су како се руше куле близнакиње с безбедне удаљености.

У Србији вас неће напасти шегрт Осаме бин Ладена, али постоји вероватноћа да ће из неког ноћног клуба ујутру изаћи пијани и дрогирани идиот који је стиснуо гас. И можда ће вам се судбине срести истог тренутка, на истом месту. Због чега толико безглаво јурцамо? Због веће плате, бесмислене каријере, циничног погледа послодавца који ће вас помиловати по челу? Ако већ касните, касните господски. Дакле, са стилом.

Посебан феномен су годишњи одмори. Припреме теку као улазак Руса у Мариупољ. Сећам се кад је мој пријатељ завршио са послом у петак увече, око 20 часова, а током дана ми је говорио да ће сутрадан ујутру, у шест часова, кренути колима на море. Посматрао сам га чудно.

Објаснио сам му да Јадран неће испарити до понедељка, да Турци неће попити све море Црне Горе. Препоручио сам му да се наспава, да викенд проведе кулирајући, како би се подесио на фабричко подешавање и изашао из зачараног круга бесмислене трке која води ка никуда, осим укруг! Нека оде у биоскоп и погледа некакву романтичну комедију. Хорор никако, појаснио сам му. Зашто би плаћао карту, кад ионако живи у њему. Потом нека прошета, посматра пејзаже хаотичног Београда и онда, када осети да је осетио прве знаке доколице, седне у кола.

Посматрао ме хипнотисано, чак потцењивачки, као нечовека спремног да поклони драгоцене часове ленчарењу, уместо да зарони у одмор пуним плућима. Мој друг је, срећом, допутовао неоштећен. Показао ми је ко је Терминатор.

Свакога лета путници гину у саобраћајкама као да су, уместо пераја, маски и кофица, понели „калашњикове”. Њихове омиљене играчке – аутомобили – постају њихове гробнице. Како ући у кола и не постати мртав и бео?

Колико само возача вози крнтије, своје и туђе потенцијалне убице? Колико има тужних власника који таквим колима путују до Грчке или Црне Горе, уздајући се у Светог Петра да ће их старе машине одвести до неког јефтиног апартмана и вратити назад? Није ли, уосталом, Србија проглашена за гробље половњака? Али оно што је много опасније јесте наша журба да никоме не поклонимо ни минут одмора, као да ћемо негде тамо пронаћи златну жицу или кипарску лову. Нестрпљење је изазвано не само анксиозношћу, као колективној болести нације, већ константним стресом који претходи путовању. Или одласку на посао, сасвим свеједно. Опсесивно-компулзивне радње које предузимамо како бисмо у туристичким агенцијама пронашли што повољнији аранжман, бирање дестинације уз обавезну породичну свађу и прегласавање укућана где ћемо се плакнути, скупљање новца с картица и прављење рачунице за макар још један дан на мору набијају унутрашњу тензију која ће кад-тад експлодирати. У колима, на папучици за гас, док осећате притисак унутрашње тескобе.

Искусни кулери знају да је све време овог света њихово. Они уживају у вожњи, трудећи се да путовање претворе у забаву. Такви стају на сваких 100 или 200 километара како би попили кафу и протегли ноге. Док сам био млад и луд, кладио сам се са ортаком колико времена треба од Београда до Будве, ако један вози као побеснели Макс, а други као метиљавко. Пошто ми је другар био луђи, он је био Макс. Схватили смо, живи и здрави, башкарећи се на плажи, да та разлика износи око пола сата, што значи да је разлика између живота и смрти једна попијена кафа у хладовини неке кафане поред које се окрећу прасићи!

Увек сам се питао да ли су нормални саобраћајни инжењери који су поставили знакове поред пута са ограничењем брзине која је, на први поглед, потпуно нелогична. Или преспора. Али ти типови нису читали Иву Андрића, већ су проценили да ћете на тим релацијама, уколико возите споро, бити безбедни, чак и ако имате подсвесне суицидне намере.

Посебна прича је дечурлија која тек полаже возачки, изађе у град, напије се, несвесна да управља кочијом од много коња, којом би тешко управљао и трезни Бен Хур. Ногом стискају гас до изнемоглости, не схватајући да таква количина машинске снаге претворене у огромну брзину постаје њихова потенцијална масовна гробница. Разумем их, био сам клинац, као многи од нас који су лудовали и правили се фрајери, док су им девојчице са задњих седишта дисале у врат.

Али само је моја срећа да је секунда проклетства тих лудих ноћи изабрала некога другог, о чијој сам несрећи прочитао тек неколико редова, а затим окренуо другу страну.