Страх нас чини људима

Мо Хејдер, британска књижевница и ауторка светских бестселер трилера, недавно је гостовала у Београду и увеличала рођенданско славље „Лагуне”, свог београдског издавача. „Лагуна” је објавила романе Мо Хејдер „Птичјак” и „Поступак”, у преводу Ненада Дропулића. Мо Хејдер пише о серијским убицама, отмицама деце, ритуалним убиствима, о Токију, у којем је живела, о добрим и лошим момцима. Смеје се на питање да ли су њени романи филмовани. Каже да после неколико неуспелих покушаја, још увек ниједан није пренет на филмско платно.

Где најпре тражите податке за своје романе, да ли су то животне приче из новина, или само производ Ваше маште?

Приче долазе одасвуд, нема прецизног одговора на то питање. Подстицај добијам и из новинских извештаја, из књиге коју сам прочитала, или из снова. За неке приче радила сам озбиљна истраживања. На пример, у време када сам писала роман „Птичјак”, посетила сам једног од најпознатијих патолога у Енглеској и питала сам га шта мисли о једној од метода за убијање путем узимања течности из кичме. Технички човек може да умре уколико се испумпа довољна количина те течности. Патолог ми је објаснио да та метода није лоша, али ми је предложио бољу, убризгавање локалног анестетика у мозак.

Која од Ваших прича је најстрашнија?

Мислим да је „Поступак” најстрашнији, због тога што је дечак у овој причи могао да преживи да није било грешака полиције. Нестанак детета за мене је најтежа ствар, живот после тога је као доживотна робија у којој нема опоравка. Ако нечије дете изгуби живот, родитељ зна да је то крај и може да га ожали, али када дете прогласе несталим, патња наликује на највећи незамисливи кошмар. Страшан је и роман који сада пишем, о отмици аутомобила. Сада онај ко краде аутомобил више не може да га упали спајањем жица, па се пљачкаши све чешће одлучују да нападну возача. Пишем о човеку који краде аутомобиле у којима су, несрећом, деца, и та деца нестају.

Пишете о великим страховима, о исконским осећањима човека. Има ли нечег корисног у томе када се плашимо од нечега?

То је природан људски инстинкт. У извесним ситуацијама нужно је да имамо одређену дозу страха. Уколико га немамо, онда га тражимо или у оваквим књигама, или на тобогану, или у скоковима падобраном. Људи раде најразличитије ствари како би се уплашили. Мислим да постоји квота страха коју свако у свом животу треба да испуни. Излагање страху чини нас људским бићима. Ако постоји сврха у књигама које пишем, онда је то могућност да жене схвате суштину насиља у свету, како би могле да се заштите. Мислим да нешто може да се научи из тога како се ликови понашају у страшним ситуацијама, читалац може да се наоружа против онога што се може десити у будућности.

Са каквим проблемима се суочава јунак Ваша четири романа, детектив Џек Кафери?

Његов брат је још као врло млад био киднапован, његово тело никада није пронађено. То је као тешко бреме на Каферијевим плећима, које га стално тишти. Никада од тога није умакао и константно трага за нечим. Никада неће моћи да постоји као нормално људско биће. Он је злочести полицајац, убица заправо, због тога што је и сам починио убиство. Идеја да и полицајац може да буде лош потекла је из мог детињства. Мој брат и ја играли смо се у дворишту наше куће, које се ослањало да друго двориште. У том другом дворишту угледали смо једног дана шатор. Помислили смо да је то фантастична идеја и направили смо сопствени камп. Једног јутра, рано, неко је позвонио на врата, мој отац је отворио и чуло се како се препире са неким. Били су то фоторепортери који су хтели да уђу у наше двориште и да сликају башту са шатором. Када смо кроз прозор погледали на башту у суседном дворишту видели смо полицију и форензичаре. Испоставило се да је човек који је живео у тој кући убио своју жену, сахранио је у дворишту и ставио шатор преко гроба како би га прикрио.

То стварно личи на Хичкоков филм „Прозор у двориште”.

Заиста, тачно, са фотографом као главним јунаком. Међутим, човек који је починио то убиство био је полицајац. Сећам се да сам имала десет година и да сам рекла оцу: „Зар полицајац не би требало да буде добар, да пази на нас?” Отац је одговорио: „И полицајац је човек”. То сам запамтила: полицајац је човек. Мој јунак Џек Кафери и те како је човек, са својом тамном страном, и са много мрачних тајни.

Да ли је људима лакше да схвате сопствене мрачне тајне, упоређујући их са „сенкама” у другима, нарочито у онима који „треба да буду добри”?

Живела сам дуго у Јапану, и то ми је помогло да прихватим своју тамну страну, коју сви имамо. На Западу, у хришћанској култури, где се клонимо греха, истински се боримо са чињеницом сопственог унутарњег мрака. Источњачке религије много лакше прихватају равнотежу јина и јанга. Мој начин да се изборим са својом тамном страном јесте да пишем о њој. Тако могу да живим нормално.

Када неко почини злочин да ли је он стварно зао или је болестан?

Мислим да смо сви способни за зло, под одређеним околностима. Најбоља реч која описује зло јесте слабост, немогућност контроле негативне стране личности. Има дана када бих и ја могла некога да убијем. Када је моја кћерка била у јаслицама, једном, када сам дошла по њу, угледала сам је сву изгребану по лицу. Читаву ноћ сам остала будна, користећи све своје форензичко знање да смислим како да убијем онога ко јој је то урадио, а да не оставим траг. Међутим, нико од нас не зна околности под којима би отишао даље. Ваша земља је била у рату, и нико ко то није искусио не зна какве све спољашње околности могу довести до злочина.

Лондон је један од Ваших градова-јунака. Како га видите у поређењу са Токијом?

Енглеска и Јапан имају доста заједничког. Острва смештена на рубовима великих континената. На оба острва врло је згуснуто, на оба живи много људи, научили смо да будемо учтиви и да поштујемо једни друге. Мало смо хладни, суздржани. Јапанци имају сјајан смисао за хумор, а то сам приметила и овде у Србији. Британци су добри у очувању прошлости. Доста се новца троши за чување архитектонског наслеђа. У Токију постоји јасна и фасцинантна разлика између старог и новог Јапана.