Велико признање Марку Пешићу

Генерални менаџер кошаркашке секције Бајерна, Марко Пешић, постао је прва личност из кошарке проглашена за почасног члана Фудбалског клуба Бајерн под чијим окриљем се налази кошаркашки тим (као и у Барселони, и овде кошаркаши на опреми носе грб ФК). Ово је велико признање за овог нашег спортског функционера који већ дуго живи и ради у Немачкој. Поготово када се зна да га је за почасног члана прогласио председник Бајерна Херберт Хајнер, дугогодишњи генерални директор „Адидаса”.

– Имао сам велику част да ми председник Херберт Хаjнер додели почасно чланство Фудбалског клуба Бајерн. После 15 година служења Бајерну, ово признање за мене представља велику, али и дубоко личну част. У свом говору, Херберт Хајнер ме је описао као кошаркашког идеалисту – комплимент који ме је искрено дирнуо и који одражава оно што ме је одувек покретало: страст, уверење и визију да кошарку развијамо на одржив начин у Минхену и шире. Моју искрену захвалност упућујем свим колегама, играчима, партнерима, навијачима и сарадницима који су били део овог путовања. Ова част припада свима нама – казао је Марко Пешић који би, према неким наговештајима, у блиској будућности могао да се нађе и на некој одговорној фудбалској функцији у Бајерну.

Пешић је врло емотивно, са сузама, примио ово признање, присетивши се у себи историјског пута који је за протеклу деценију и по превалио са овим клубом. У Бајерн је дошао 2011, када је фудбалски клуб одлучио да од аматерске кошаркашке секције (тада у Другој лиги Немачке) направи професионалан тим, са циљем да постане стални члан Евролиге. Тада је то деловало као дуг и неизвестан пут. Клуб не само да је постао стални евролигаш, већ је од тада освојио десет трофеја у домаћој конкуренцији: пет у првенству, четири у купу, један суперкуп.

Поред тога, Пешић има и десет трофеја као играч Албе (шест домаћих лига и четири купа) и један са Келном (домаћи куп 2005). Са репрезентацијом Немачке освојио је светску бронзу (Индијанаполис 2002) и европско сребро (Београд 2005). У Индијанаполису је са својим оцем Светиславом – доскорашњим селектором Србије – ушао у историју, пошто се први пут догодило да отац (злато са Југославијом) и син буду заједно на победничком постољу.