Пасош и отисак прста, молим!

Шенгенски режим је проширио своју територију: пошто му је пришло још девет држава, он сада обухвата простор од Балтика до Атлантика. Привилегију да без пасоша прелазе границе других земаља ЕУ добијају и грађани земаља који до пред крај прошлог века нису могли да изађу ни из сопствене, попут Чешке, Мађарске или некадашњих република СССР-а – Естоније, Летоније и Литваније. Најмању промену осетиће Словенци: они су и пре пада Берлинског зида, са црвеним пасошем СФРЈ, били грађани света.

Али право да игноришу границе унутра, нови поданици шенгенског царства добили су тек пошто је претходно проверена њихова способност "да гарантују високи ниво граничне контроле" споља. ЕУ се дакле изнутра додатно отвара, а споља још чвршће затвара. "Европа без граница" је у ствари, ма како то парадоксално звучало, преокупирана својим границама.

Сада је већ сасвим очигледно да је рушењем њене некад најтврђе унутрашње границе, Берлинског зида, отпочео процес постављања подједнако тешко пробојног "зида просперитета". Шенгенски режим је изузетно строг за аутсајдере – редови испред ЕУ амбасада у Београду о томе речито сведоче. Ових дана он добија још једну меру: све авио-компаније које оперишу у ЕУ биће обавезне да 13 година (зашто не 10 или 15?) чувају све податке о путницима који у њене ваздушне луке улазе или излазе.

Упркос свему овоме, границе су у свету ипак све мање релевантне за све – осим за људе. Проток робе и капитала никад није био слободнији. Интернет, сателитске телевизије, мобилни телефони, од планете су први пут направили истинско "глобално село". Глобализација је донела досад невиђени степен планетарне интеграције, али, гледано из другог угла, њени главни идеолози и корисници су подигли и најчвршће ограде.

Узмимо, за пример, Америку, која према првом суседу, Мексику, подиже гранични зид, да би спречила да на њену територију улазе они са друге стране који сањају о бољем животу. Путовање авионом у Америку и из Америке постало је велико малтретирање, од изувања ципела, до "телесних скенера" који сваког путника виде сасвим нагог. А свако име при том се проверава у бази података у којој је чак 700.000 "могућих терориста".  У страху створеном после историјског 11. септембра јесу велике очи, али да ли баш толико људи може да има зле намере?

Контроверзну меру узимања отисака прстију и фотографисања сваког ваздушног путника уводи и Јапан, где је недавно избио скандал када је један министар на конференцији за штампу то оправдао сопственим искуством – сазнањем да је "пријатељ једног његовог пријатеља" често посећивао Токио – да би се потом открило како је члан екипе Ал Каиде која је организовала велику терористичку акцију у Индонезији.

Глобализација је једно, али систем националних држава, упркос мноштву мање или више делотворних мултинационалних институција (и компанија), ипак је основни принцип светског поретка. У њему су границе светиња. А можда и нису – узмимо, рецимо, заплет са Косовом. Границе су најчешће главни узрок проблема, од актуелних између Авганистана и Пакистана (где локални Паштуни који живе на обе стране "Дурандове линије" уопште немају осећај да прелазе међународну међу – они само мисле да се крећу по традиционалном Паштунистану), па преко традиционалних блискоисточних, од којих је сада у жижи она која дели Курде које је ход историје оставио у четири државе: Турској, Ираку, Ирану и Сирији. Да не помињем афричке праволинијске границе које су колонијални господари својевремено повлачили – лењиром.

Али, да се вратим Европи, која се, рекох, изнутра отвара, а споља затвара. Она се сада суочава са сазнањем да не долазе сви проблеми споља. Све су веће, наиме, бриге старих ЕУ чланица да им радници из нових, спремни да раде за мање паре, слободни да се крећу трбухом за крухом, узимају радна места. То је добило и посебно име – "синдром пољског молера". Приметно је, међутим, да ово у последње време ескалира у социјални сукоб већих размера, о чему сведоче најновија збивања у Италији, чије власти покушавају да помире обавезе из закона ЕУ са све већим притисцима јавног мњења да се протерају "опасни грађани ЕУ" – сиромашни имигранти из најновије чланице клуба, Румуније, којима се приписује најновији талас криминала.