„Начисто“ прљава операција против Србије

Емисија „Начисто“ аутора Петра Комненића, емитована синоћ на телевизији „Вијести“, представљала је још један у низу добро режираних покушаја да се са територије Црне Горе, преко медија под контролом антисрпских структура, нападне државни врх Републике Србије и председник Александар Вучић. Синоћна емисија била је параполитички и парамедијски хибрид и унапред режиран наступ зачињен патолошком опседнутошћу Србијом и личном мржњом према њеном председнику Александру Вучићу. Комненићев студио, синоћ је као некада Ђукановићев кабинет, послужио као сигуран простор за артикулацију старих антисрпских матрица, сада упакованих у лажну форму „регионалне дебате“.

Комненић је у студио окупио три госта који симболички и политички представљају три осовине старе, већ виђене антисрпске матрице. Драгана Ђиласа, политички потрошеног лидера такозване „опозиције“ у Србији, Јелену Обућину, уредницу телевизије „Нова С“ из медијске фабрике Драгана Шолака, и Мома Копривицу, потпредседника Владе Црне Горе који себе представља као Србина, а делује као мегафон одређених црквених кругова са Цетиња и политичких грађанистичких кругова из Подгорице.

Гледајући емисију, било је немогуће не приметити да је њена суштина, упркос привиду дијалога, била у потпуности усмерена на напад на институције Србије и њеног председника. То је стара матрица, већ виђена деведесетих и почетком двехиљадитих, када је режим Мила Ђукановића служио као логистичка база за рушење државног поретка у Београду. И тада су се у Подгорици окупљале самопроглашене демократе из Београда, користећи медијске и финансијске ресурсе Црне Горе у режији Ђукановићевих служби и криминалног миљеа под његовом контролом, са циљем да се изазове „обојена револуција“ 5. октобра. Данас, двадесет и пет година касније, исти сценарио оживљава у студију телевизије „Вијести“, исти ликови, мотиви и лажи.

Понашање Мома Копривице, човека који је у емисији представљен као потпредседник Владе Црне Горе и „Србин“, било је у стилу политичког делегата кругова који годинама раде на брисању српског идентитета у Црној Гори, а његове тезе представљају чисту мимикрију и сервилност према антисрпским центрима моћи. Копривица је јуче изговорио оно што су деценијама желели да чују у Подгорици сви који Србију доживљавају као непријатеља - да није матична држава Срба. Такве реченице откривају његову дубоку идеолошку покорност, а без подршке Србије и председника Вучића, Копривица никада не би седео у фотељи потпредседника Владе. Данас, кад ту подршку више не сматра потребном, показује лице неблагодарности које подсећа на све оне што су се српским именом служили као улазницом, а потом га издали.

Копривица се дрзнуо и да изједначи председника Вучића са Ђукановићевим режимом, да Србији држи лекције о демократији и да Црну Гору приказује као позитиван пример „европског пута“, упркос томе што је Црна Гора данас земља у којој се нарко-кланови обрачунавају по улицама, у којој организовани криминал диктира политичке процесе, а државне институције функционишу као пука фасада западних амбасада. Подла реторика „грађанског идентитета“ и теза да Србија није матична држава свим Србима само је нови спин старе антисрпске идеологије, оне која је своје корене пустила још у Ђукановићевом времену и која данас прераста у нови „црногорски евроатлантски идентитет“ – без вере, без традиције и без везе са српским народом.

Ђиласова појава у „Начисто“ била је школски пример политичког лицемерја. Човек који је током „жуте ере“ у Србији контролисао рекламно тржиште у Црној Гори уз благослов Мила Ђукановића, данас се у истом студију представља као борaц против „режима“ у Србији поредећи га са Ђукановићем са којим је блиско сарађивао. Заборавља, међутим, да је његова маркетиншка агенција некада запошљавала и чланове породица црногорских ДПС функционера, и да је управо тај савез „жуте Србије“ и Ђукановићеве Црне Горе био темељ најдубље политичке и моралне корупције на Балкану. Та веза није била случајна, Ђукановић му је дао тржиште, а Ђилас њему медијску тишину када је најжешће ударао на све српско у Црној Гори. Данас, у истој тој Подгорици, Ђилас покушава да држи предавања о моралу и демократији, па његова прича о „крими-власти“ у Србији звучи као цинична аутобиографија.

Јелена Обућина, са друге стране, у сваком свом јавном наступу потврђује оно што је одавно јасно - да је уместо новинарке постала политички активиста у служби медијске корпорације која је отворено у функцији рушења државног поретка Србије. Њена оцена да се патријарх „самоугасио“, као и тврдња да је Српска православна црква „продужена рука режима“, представљају не само богоборачки испад, већ чин безочне агресије на духовност српског народа. Обућина би морала да зна да у земљи у којој наступа свакодневно, новинари не губе главе због изговорене речи, као што се то догађало у Црној Гори када је критика била усмерена ка Ђукановићу и да је слобода говора у Србији данас неупоредиво већа него у државама које јој држе лекције о демократији. За разлику од Јециних узора, у земљи у којој ради као новинар она слободно прича против власти и може без страха да лаже у државама региона.

Све што се у „Начисто“ чуло и видело није било импровизација, већ пажљиво режиран медијски наступ који се уклапа у шири регионални сценарио. Циљ је јасан, представити Србију као „диктатуру“, Српску православну цркву као политичку испоставу, а председника Вучића као „новог Мила Ђукановића“. Суштина емисије било је подривање државе Србије као стожера српског народа и као пропагандна конструкција служи једном циљу – слабљењу позиције Србије у региону и урушавању њеног утицаја међу Србима у Црној Гори, Републици Српској и шире.

Копривичина теза да је њему као „Србину из Црне Горе“ матична држава Црна Гора, а не Србија, само је ехо онога што западне структуре годинама настоје да инсталирају као нови идентитетски образац – „несрпско српство“, одвојено од матице, духовно осакаћено и политички подложно. Узео је Копривица улогу „домаћег Србина“ на себе, да створи утисак унутрашње легитимности напада. Његове изјаве о „аутентичном српству Црне Горе“ и „европском идентитету“ звуче као политички превод старе формуле Мила Ђукановића - „Срби су добри, али само ако немају везе са Србијом.“

Емисија „Начисто“ није била обичан разговор, него оптужница против Србије у којој су се састали да суде и пресуђују Комненић, Копривица, Ђилас, Обућина и дух Мила Ђукановића који их је сво време бодрио. Није била новинарско-политичка дебата, већ медијска операција са јасним геополитичким наручиоцем. Све што се у студију чуло одражава једну дубљу чињеницу, да је Србија, као стабилна, суверена и демократски консолидована држава, постала трајна мета оних који своју моћ црпе из хаоса и зависности. И што је Александар Вучић снажнији у међународном оквиру, што Србија има јачи економски и политички утицај у региону, то ће оваквих емисија, оваквих „дебата“ и оваквих гласова бити све више. Али управо у томе је доказ да Србија иде добрим путем, јер нико не руши слабе.

„Начисто“ је само једна епизода у дугом низу медијских пројеката којима се Србија жели приказати као држава на ивици ауторитаризма, како би се оправдао растући утицај странаца и антисрпских структура у региону.

А тај сценарио, као и 2000. године, има један циљ - да Србија поново буде подређена, а њени људи посвађани и посрамљени.

Србија данас то неће дозволити.