Срби се теже мире међу собом, него с непријатељима

Ближи се још једна годишњица примирја у Првом светском рату. Србија је у њему претрпела разорне губитке – највеће у свету у односу на број становника – укључујући исцрпљујуће повлачење српске војске преко Албаније 1915. године, током којег је изгубљено милион и двеста педесет хиљада живота – око четвртина укупног становништва Краљевине Србије, од тога скоро половина мушког становништва.

Дан примирја између тада крваво и незамисливо сурово зараћених страна, нажалост, више од једног века после, дочекујемо међусобно дубоко поларизовани, за шта баш и немамо ресурсе. Укопали смо се у менталне, али и физичке ровове, који пресецају и мистериозни споменик Осматрачница српске врховне команде на Кајмакчалану, такозвану Гомилу камења са Кајмакчалана у Пионирском парку.

Не изненађује зато што нам скоро испод радара пролазе нове негације чињеница у вези с логором смрти Јасеновац, овог пута у коорганизацији коалиционог партнера владајућег ХДЗ-а, члана Европске народне партије, што целом случају даје додатну тежину, као и црнокошуљашки напади на српску фолклорну манифестацију, такође у европској Хрватској. И генерално, величина Србије у том рату, као и њена жртва, у Хрватској су у сенци расправа о геноциду над Србима у НДХ током Другог светског рата и етничког чишћења током и после „Олује” у ратовима деведесетих.

Присећам се сцене на паркингу Мирогоја, чувеног загребачког гробља, на које сам кренула сама, без других српских дипломата, управо поводом Дана примирја, свега неколико дана по ступању на дужност. Угледам британског и француског војног аташеа с многобројним колегама из њихових амбасада (да, већ сам их препознавала) и замало да кренем ка њима. Рачунам, ено савезника и они иду на исти скуп. У последњем тренутку сетим се штуре инструкције млађих дипломата из наше амбасаде на који улаз треба да одем – видим то није тај. Наиме, како у Загребу нема званичног српског војног меморијала, пракса српских организација и наше амбасаде била је да се помен нашим бесмртним херојима и свима палима одржава испред мале капеле Светих апостола Петра и Павла. Подигнута је као маузолеј аустроугарском фелдмаршалу Петру Кукуљу, на иницијативу његове удовице Јудите. Баш је она одлучила да маузолеј поклони на управљање Српској православној цркви, па су обред донедавно и држали свештеници СПЦ из загребачких цркава, до прошле године у присуству не више од петнаестак особа и без позива дипломатском кору. Ту сам праксу донекле променила, па су прошле године дошли амбасадори Француске и Египта, дипломате из Русије и Босне и Херцеговине, чудећи се зашто раније нису позивани. Помен је први пут служио један владика СПЦ, пожешко-славонски Јован.

С друге стране, савезници Србије и остали, поражени у том рату, Дан примирја у Хрватској обележавају заједно с њиховим званичницима, без присуства представника Србије и српских организација, полажући венце на гробове немачких и италијанских војника, а затим испред споменика на којем сада пише „палим хрватским војницима”. Наводно, баш због тог споменика и полагања венаца на њега, постоје две церемоније – „наша” и она друга.

Биле су ми потребне две године да разлучим о чему је реч, да разбијем колотечину у коју су упале српске организације и амбасада, да останем дипломата и не кажем нешто друго. Да нешто није у реду, било ми је јасно и по дипломатском избегавању одговора Британаца, Француза и Италијана, који се наводно сваке године ротирају на месту организатора обележавања Дана примирја, а нама не шаљу позив. Ни од представника српских организација и наше амбасаде нисам добијала конкретнији одговор, што је било посебно фрустрирајуће. Но, мислим да сам схватила.

На Мирогоју се налази костурница изграђена 1934. године у којој су остаци око 3.300 страдалих од последица Првог светског рата, претходно покопаних на различитим другим локацијама на том гробљу. У костурници су земни остаци Хрвата, Мађара, Аустријанца, Руса, Румуна, Чеха, Црногораца и држављана БиХ. У њој су и кости и око 330 Срба, припадника краљевске војске. Списак још није коначан. Изнад костурнице подигнут им је 1940. године заједнички споменик, оригиналног имена „Пијета”. Рад је дело из кипарског опуса великог хрватског кипара Вање Радауша – надгробних споменика постављених на Мирогоју. Сугестију за аутора дао је тадашњој управи града Загреба Иван Мештровић. Као и у случају плоча које су стајале на гробовима српске деце побијене у логору у Сиску, и са „Пијете” су Хрвати после 1995. године скинули оригиналну таблу и поставили историјски нетачну, на којој стоји, парафразирам – „палим хрватским борцима”. Признајем да ме наше повлачење пред овим ревизионизмом изненађује више него сам ревизионизам. Мађари су, на пример, на зидићу који окружује „Пијету” поставили плочу својим војницима. Ми у Хрватској – ни то. А у Србији...

Председник Србије Александар Вучић изнео је ових дана мени врло прихватљиву тезу да се „цео поступак због Генералштаба води јер је стигао налог споља да Србија не сме да успостави боље односе с Трамповом администрацијом”. То је прва америчка администрација која је показала интерес да се направи меморијал жртвама агресије НАТО-а. Није ми јасно како „гомила камења”, што бивша зграда Генералштаба свакако јесте, може да буде споменик културе. Ако се не варам, и серија видео-клипова у којима се (с нешто снисходљивости) Срби подсећају да су „свет” кренула је за време прве Трампове администрације. Један, који сам јако волела и који ми није био „с висока”, био је онај о српској застави на Белој кући после Првог светског рата захваљујући Пупину и Вилсону.

Једна од кључних битака у њему је она на Кајмакчалану, која је била почетак повратка кући. Историјски забавник каже: „После дуге и у историји незапамћене голготе преко Албаније, која је Србију стајала небројено живота, Кајмакчалан је постао место које се не сме изгубити, јер ће се тако, симболично, изгубити и свака шанса за повратак у домовину. Тако је и настао наш назив за ово место – Капије слободе, место на којем су српски војници први пут после две године расејања поново закорачили у своју земљу. После осамнаест дана крвавих борби, 30. септембра 1916. године, на врху Свети Илија, на 2.524 метара надморске висине, коначно се вијорила српска застава. Како би победа заувек остала упамћена, српска врховна команда одлучила је да врх Кајмакчалана – осматрачницу српских трупа, понесе са собом у домовину. Након победоносног повратка у земљу, она је постављена у близини двора, у данашњи Пионирски парк. Тако бар прича каже...”

„Осматрачница” је заштићена и проглашена за споменик културе 1988. године. Испред споменика данас се налазе имена свих генерала српске и француске војске заслужних за велику победу у Првом светском рату. У новије време постављен је и јарбол с избледелом српском заставом, која ових дана, услед трагичних мирнодопских српско-српских битака, које неки странци потпирују и о њих се користе, тужно виси скоро скроз при земљи.

„Битка на Кајмакчалану била је први корак ка великом повратку српске војске. Након ње, савезници су добили доказ да на Србију још могу да рачунају. Непријатељи су схватили да Солунски фронт није тек споредно ратиште и да ће се управо на њему одлучивати судбина Првог светског рата. Свет је видео да се Срби враћају кући!”, каже споменути забавник.

Чини се да је Србима, који широм света и с пораженима заједно обележавају Дан примирја у Првом светском рату, тренутно теже да се измире међусобно него с непријатељима. Време је за мирнодопско примирје међу нама, да савезници добију поруку да још могу да рачунају на нас, а непријатељи да Србија није тек споредно ратиште. Да „гомила камења” поред које вири офуцана српска застава поново постане „Осматрачница српске врховне команде”, да се у близини високо вијори само једна застава за све грађане Републике Србије.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа