Подмладак држи кључ сваког клуба

Истински посвећеник фудбала, угледни спортски посленик и директор суперлигаша са Бановог брда Владимир Матијашевић засигурно спада у ону групу фудбалских илузиониста, који се ретко рађају на овим просторима. Оно што су некада у Партизану и Црвеној звезди били Ненад Бјековић и Драган Џајић то је данас Владимир Матијашевић који је за само једну деценију, заједно са власником клуба Драганом Обрадовићем, не само успео да одржи клуб у овим тешким временима већ да га постави на почасно место у српском клупском фудбалу. Добрим идејама, сјајним потезима и вешто вођеном спортском политиком, од дана када је преузео бригу о спортском сектoру „брђана”, по слободној процени, у клупску касу се од трансфера слило на десетине милиона евра. Али, тај процес од једног малог обичног градског клуба, па све до клуба који сваке године јуриша ка Европи није био лак а ни једноставан.

Некадашњи фудбалер лучанске Младости, Војводине, атинског АЕК-а, Црвене звезде, Железника, кинеског Шандонга и кипарског Аполона је фудбалску каријеру наставио као спортски директор, најпре у крушевачком Напретку и АЕК-у, а „златно” време је доживео на Бановом брду. Једно време радио је и у Фудбалском савезу. Чукарички је 2011. године приватизован. У први мах чинило се да су нове газде „бациле” огроман уложени новац, али, испоставило се да је ангажовање новог спортског директора значило потпуно преображење за клуб.

Какав је почетак био у клубу који након доласка нове власничке структуре није ни знао у какав изазов улази?

– Господин Драган Обрадовић практично није знао у шта улази, иако је био изазов преузети клуб, који је пре њега, такође дуго година, водио други власник. Искрено, имали смо визију, знали смо шта желимо. Ја сам дуго година у фудбалу, имао сам пуну подршку од власника клуба. Те године смо освојили национални Куп, али смо се договорили да у наредна два прелазна рока не продајемо играче. Временом тај уложени новац се полако враћао власнику.

Колики је данас годишњи буџет Чукаричког имајући у виду стални раст на свим пољима?

– Отприлике између пет и шест милиона евра!  Највећи део пара иде за играче и њихове плате. Добар део, практично петину буџета, издвајамо за омладинску школу. У међувремену доста радимо и на инфраструктурним пројектима.

Шта је циљ ове године?

– Да будемо у горњем делу табеле. Ако нам се укаже прилика напашћемо поново Европу, јер то је изазов за наше младе играче. Европско тржиште је данас постало веома пробирљиво, траже се искључиво млади фудбалери. Ми смо недавно продали Цветковића белгијском Андерлехту, Бачанина швајцарском Базелу. Од неких играча, као што је голман Ђорђе Петровић, добијамо из Уефиног фонда средства солидарности.

Многи кажу да нам је тренерска струка најслабији део фудбалске организације. Шта ви о томе мислите?

– Истина је да наших тренера нема много у великим европским клубовима, да се једни те исти често мењају и иду из клуба у клуб. О том проблему морамо јавно да причамо.  Сем Милојевића, који се доказао у нашем клупском фудбалу, ми данас у Суперлиги имамо још пар талентованих тренера. Један од њих је наш Милан Лешњак, а похвалио бих и Јакшића из Радника и Коковића из Железничара. Дринчић је, такође, једно време обећавао…

Србија је недавно добила новог селектора. Какво је Ваше мишљење о Вељку Пауновићу?

– Верујем да може да врати култ репрезентације који смо поново изгубили. Њему, као и сваком тренеру, потребно је време. Људима из савеза бих предложио да му дају вишегодишњи уговор, а не да стално мењамо тренере. Често смо нестрпљиви, то је наш основни проблем. Добили смо тренера, који познаје већину играча, који иза себе већ има успех са омладинцима. Радио је у Шпанији, Енглеској, Мексику.  Без система нема ни успеха.

Недавно су и Партизан и Црвена звезда поражени у првенству. Колико је то добро за наш фудбал?

– То даје драж овом шампионату. Више нема недодирљивих, јер није драж да Звезда побеђује у сваком колу. Полако се буде и други клубови, сада је разлика између оних који хитају ка Европи и оних који су близу испадања веома мала.

Следеће године су избори у Фудбалском савезу Србије. Шта очекујете?

– Рано ми је да се кандидујем за председника, – каже уз осмех спортски директор Чукаричког. – Председник савеза треба да буде господин. У добрим односима сам са људима из савеза, ценим и поштујем њихов рад, али, сам увек имао свој став. Ако сам у ових десет година успео да не само одржим клуб већ и да му дам нове европске обрисе, зашто једног дана не бих могао да стигнем и до Теразија? Често се чујем са Радујком, Лазетићем. Искрено, не видим себе у савезу, јер када сам био у њему чини се да нисам имао искрену подршку тадашњих челника.

Последњих година, па и деценија, често се упирало прстом у судијску организацију. Како је данас, после доласка Доменика Месине, видите?

– Евидентно је да је суђење све боље. Само нека задрже овај курс, иако ће овде увек бити повика на судије. Најлакше је тражити кривицу у неком другом. Ми, из Чукаричког, се нисмо бунили ни када смо били оштећени. Трудимо се да држимо неки господски став по том питању.

Син иде очевим путем

Чукарички је недавно нанео велику бруку Партизану када га је убедљиво савладао на Бановом брду. Печат на велики тријумф ставио је Филип Матијашевић, син спортског директора, дете које је и поред огромног притиска, које свакодневно трпи, успело да покаже да се, на крају, сваки поштени рад и труд исплате.

– Филип иде својим путем, клуб је ту да му пружи сваку подршку.  Све је, верујте ми, постигао трудом и залагањем, уосталом, терен је једино мерило успешности. Истина је да је трпео огроман притисак, знате овде, у Србији, све ће вам опростити осим успеха. Још ако сте нечије дете…