Архитекта олимпијац

Херцег Нови – С балкона Градске кафане у Херцег Новом поглед вуче ка мору, галебовима и баркама које шарају тамо-амо, иако су у видокругу и друге лепоте. И ту лако стиже она мисао Воје Станића да „опасност вреба из ситница које могу да одвуку пажњу”!

Десно од кафане је пространи парк у којем се некада налазио чувени хотел „Бока”, место престижних балова, отмености и финих манира; лево Морска тврђава (Форте маре) и Трг Николе Ђурковића подно Сат куле кроз коју, хтео то неко или не, мора макар једном да се прође у Граду од соли; а иза кафане својом лепотом и стилом издваја се кућа коју је пројектовао и у њој некада живео Момчило Тапавица – први Србин и Словен освајач олимпијске медаље.

Тапавица је велико име не само у нашој олимпијској традицији, већ и у архитектури, где су његови трагови посебно видљиви управо у Херцег Новом. Прича се да је пре дуже од једног века планирао да некаквим мостићем надвиси Његошеву улицу и споји два своја грађевинска дела – свој дом и хотел „Боку”. Међутим, до тога није дошло, јер је избио Први светски рат.

Касније је нестао хотел, начет у земљотресу 1979, а затим и докрајчен по наредби тадашње градске власти. Стручњаци кажу да је „Бока” могла да се обнови, али су неки моћни „визионари” уништили нешто непоновљиво да би на том месту подигли нешто пролазно. Срећом, њихова идеја изградње хотела-солитера никада није спроведена у дело, па је макар предиван парк – у којем је радо шетао и Иво Андрић кад је боравио у овом граду – остао да подсећа на непоновљиво време у којем је музика могла и да се пева и да се игра.

Али, ко је заправо био Момчило Тапавица и откуд он у Херцег Новом, тако далеко од бачког села Надаљ у којем је дошао на свет 14. октобра 1872? О његовом наслеђу у овом приобаљу сведоче многи житељи града, али највише документарни филм „Тапавица” (2016) аутора Огњена Ракчевића и Милана Тодоровића, уз значајно учешће врсног хроничара олимпијског спорта дугогодишњег новинара „Политике” Живка Баљкаса.

Тапавица је био свестрани спортиста, који је и идејама и стасом одскакао од свог окружења. Као грађанин Угарске отишао је на Прве олимпијске игре модерног доба, у Атини 1896, међутим, све до повратка Игара кући – Атина 2004. године – није било познато да је освојио бронзану медаљу у тенису. На своју прву и једину Олимпијаду отишао је у пуној снази, у 24. години, о чему је у својим мемоарима сведочио његов пријатељ, Зрењанинац Ференц Кемењ, један од оснивача Међународног олимпијског комитета (МОК) и Олимпијског комитета Мађарске:

„Овај кршни момак, на чијим су прсима пуцала дугмад и шавови гардијске униформе, под притиском набујалих мишића, био је велики друг, али и велики страх за другове у касарни. Могао је да носи под мишком два питомца и да с њима оптрчи два-три круга око полигона за гађање. Нико му није био раван у рвању, а још мање у дизању терета и бацању камена с рамена. Бавио се разним гранама спорта и био је умно и физички изнад својих вршњака. А као дипломирани архитекта надвисио је интелектуално нешколоване у гарди. Затим је као најистакнутији члан Савеза за телесно васпитање постао појам у очима војника.”

Архитектуру је завршио у Пешти, годину дана пре изласка на олимпијску сцену. Његови пријатељи тврдили су да ће у Атини освојити више медаља, јер је поред тениса био пријављен и за скок удаљ, бацање кугле, гимнастику, рвање и скок с мотком. Међутим, обило му се о главу што је преценио своје могућности.

„Тапавица је имао само једну ману. Преценио је своју снагу и то му се осветило на Олимпијским играма у Атини. Све је желео да реши на брзину, па је једном руком желео да дигне тег намењен за дизање са две руке. У тренутку избачаја пукао му је мишић у рамену. Поподне је требало да диже тег са две руке. Сви су га наговарали да не изађе на мегдан с тешком повредом. Стао је у строј дизача и освојио пето место користећи практично само десну руку, подигавши 80 килограма. Два дана касније стао је на струњачу, са чврсто замотаним десним раменом, и у рвању се пласирао на четврто место. Да се није играо својом снагом Тапавица би сигурно донео бар две златне медаље Мађарској”, записао је Кемењ у својим мемоарима.

Баљкас у филму „Тапавица” објашњава да је Тапавици „административном грешком измакла још једна медаља”, наводећи податке из књиге Дејвида Валечинског („Најкомплетнија књига о Олимпијским играма”) написаној на основу званичних извора у којима стоји да је Тапавица подигао 90 кг и да је у тој дисциплини био на деоби трећег места. Међутим, Међународни олимпијски комитет (МОК) ту препоруку до данас није усвојио.

По повратку из Атине Тапавица је наставио рекреативно да се бави спортом, поставивши архитектуру у центар свог размишљања. Његово прво велико дело била је данашња зграда Матице српске у Новом Саду (пројекат из 1908, изградња 1910-12) грађена новцем добротворке Марије Трандафил. Тај објекат био је замишљен као Сиротиште за српску православну децу, међутим, рат је ту довео прво војску, па после рата сиротиште.

Као млад и угледан либерал дошао је у сукоб са радикалима Јаше Томића, што се одразило на његове послове. Зато је одлучио да се 1908. године, непосредно после свог венчања, одазове позиву црногорског књаза (од 1910. краља) Николе I. На Цетињу, где је радио као дворски саветник, пројектовао је, поред осталог, зграду немачке амбасаде и Државну банку Црне Горе. После годину дана преселио се у Херцег Нови, где су га – по његовом признању – најтоплије примили. У овом граду је, како објашњава доктор грађевине Оливере Доклесић, променио архитектуру и донео „Тапавичин стил” из чега је настало 18 или 19 објеката. Међу њима су најпознатији хотел „Бока”, зграда „Јадранске страже” у Бијелој (данас дом за незбринуту децу) и његов лични дом код Градске кафане, на којем данас стоји спомен обележје из 1996. године с олимпијским круговима и текстом:

„Момчило Тапавица, једини Јужни Словен-Србин учесник Првих олимпијских игара 1896. године у Атини, наш суграђанин, архитекта и пројектант ове куће, старог хотела „Бока” и многих других здања.”

Када је избио Први светски рат, као поданик Аустроугарске није желео да јој служи. Ратно време провео је у Италији, Француској и Мароку. После рата вратио се у завичај. Имао је свој архитектонски биро у Новом Саду, једно време живео је и у Београду. После Другог светског рата одселио се у Пореч. Преминуо је у Пули, у 77. години.

Све до 2008. године, Тапавица је био једини српски тенисер са олимпијском медаљом, а онда је Новак Ђоковић у Пекингу поновио његов успех из Атине 1896, освојивши бронзу.

Град олимпијаца

У Херцег Новом, као ни у једном другом граду на свету, може свакодневно да се наиђе на неког олимпијца. Јер ово је заиста „град олимпијаца”, који у односу на своју величину (око 30.000 житеља), вероватно даје више олимпијском покрету но иједан други град на свету.

Ту је рођено више од 30 учесника највеће смотре спорта, а ако рачунамо и оне који су се у неком тренутку каријере бавили овде спортом, има их више од 50. Све је почело од једриличара Карла Баумана (ОИ 1936), преко првих медаља – Божидар Вуксановић (ватерполо, 1952, сребро), прве олимпијске титуле – Дејан Дабовић (ватерполо, 1968), све до данас, када Андрија Прлаиновић (ватерполо) има на свом конту четири олимпијска одличја: по два златна и бронзана.

Овај град дао је олимпијце у шест спортова, највише у ватерполу, затим у пливању, па кошарци (сестре Дабовић Милица и Ана), рукомету (Бранко Штрбац), једрењу (Миливој Дукић) и тенису (Данка Ковинић).