Селектор на дуже стазе

Сада када је прича о наредном Мундијалу у САД, Канади и Мексику за наше фудбалере завршена прича, већи део фудбалске јавности, бар онај који и даље верује у наш најпопуларнији спорт, с правом се пита где лежи главни проблем овим нашим дуготрајућим проблемима са и око репрезентације? Проблеми су, рекло би се на све стране присутни. Многи тврде да је наш репрезентативни фудбал срозан на најнижу могућу грану. Једном приликом док је “легендарни” Славиша Кокеза био председник Савеза, један угледни фудбалски функционер ми је тада рекао да за наш фудбал тек стижу црни дани. У први мах нисам схватио шта је тиме хтео да каже јер се баш у то време наша репрезентација спремала за светско првенство у Русији. После тога отишли смо и на наредни Мундијал у Катар, па на Европско првенство у Немачкој. Али, са садашње перспективе, јасне су контуре нашег дугогодишњег фудбалског посртања. Веровао сам да за нашу репрезентацију долазе много бољи и успешнији дани, да ћемо као други избећи поделе које нас прате још од друга Тита. Да ћемо бити стално део најозбиљнијег друштва. На крају, сем пласмана на поменуте шампионате Србија ништа друго није учинила. Па је овај неуспех још једна опомена да нисмо на добром путу.

Много је разлога и те нагомилане проблеме не могу да реше Џајић и Радујко, без обзира колико год се трудили а и питали. Оног часа када су наши омладинци у Литванији 2013. године  постали прваци Европе а две године касније и шампиони света, тада је неко у Савезу морао да подржи Вељка Пауновића да настави започети рад са омладинцима, шампионима из Новог Зеланда. Али, као да многи нису желели или хтели да доведу перспективног тренера, који је „прогутао кнедлу” па се као изразито храбар и частан човек вратио на “место злочина после пуних десет година. И то у најгорем могућем тренутку., За три дана и исто толико заједничких тренинга а пред утакмицу године и пут у Енглеску, заправо нови селектор није могао нешто посебно да измисли, сем да у свом стилу силно мотивише групу играча која је без обзира на пораз, оставила далеко бољи утисак него пре месец дана у Београду, против те исте Енглеске. Можда ће некоме то звучати као бежање од истине, али, сада је најлакше тражити кривца. Добар део јавности сматра да је ФСС закаснио у довођењу новог селектора, да је тај чин морао да се одигра много раније. Али, како довести тренера (Вељко Пауновић) који је са Овиједом направио историјски успех повратком у Примеру, док је још увек био чврсто био везан уговором. Како се захвалити његовом претходнику јер смо у септембру још “били у игри”.

Ако нам је за утеху прексиноћ смо на Вемблију могли да видимо ново лице Србије. Осврћући се на пораз од фаворита у групи Пауновић је рекао:

„Свакако да морамо да будемо ефикаснији. Мислим да смо, гледано са стране наше одважности и организације игре, имали два лица: у првом полувремену више дефанзивно, у другом много боље у офанзиви. Мислим да смо били опасни из прекида, да смо имали једну добру шансу у првом делу када је Костић шутирао, али нам је недостајао тај блок, а нисмо га извели да бисмо ослободили Костића да може да заврши акцију. Некако смо остали недоречени, нажалост. И криво ми је заиста, јер су момци одрадили сјајан посао, много им је било стало и показали су одважност, храброст и јединство. Однос према дресу и грбу је био феноменалан, тако да сам са те стране задовољан, али је увек болно када се изгуби.

Нови селектор донео је и нови стил игре. Углавном Србија ће се у наредним мечевима доста оријентисати на игру по боковима.

-Волим да ми екипа играм по бековима, баш против Енглеза смо имали огроман изазов по том питању. Мислим да су Терзић и Мимовић били сјајни. Показали су одважност, капацитет, брзину и физичке способности да играју против једних од најбржих и најбољих крилних нападача у Премијер лиги, али и у свету, по мом мишљењу. Веома сам задовољан, одрадили су супер посао. Наравно, обојица и цео тим морају да наставе да се побољшавају и да подигну ниво игре како бисмо могли да победимо или бар да постигнемо гол против овако добре репрезентације. Свака част Енглеској на свему, али искрено мислим да смо могли више да извучемо. Наш потенцијал је већи и треба да наставимо да верујемо и радимо, истиче селектор Србије.

У последње две године у чак 18 такмичарских утакмица наши фудбалери су успели да добију свега пет мечева од којих су три против Андоре и Летоније! У тих десет одиграних мечева нисмо успели да постигнемо ни један гол. Ипак, јавност се слаже да је доласком Вељка Пауновића репрезентација добила нову енергију. Када се у недељу у Лесковцу буде спустила завеса на ове квалификације неопходан је један округли фудбалски сто на коме ће се отворено причати о проблемима у фудбалу. Да се тамо чује свачије мишљење, да се забораве поделе и клубаштва. Имао је председник Савеза Драган Џајић пре него што се латио тешког задатка и визију и план. Да поред себе има младе људе који ће стасавати, који ће бити спремни на озбиљан рад али, тешко је када проради сујета.  А та реч нас је заправо највише коштала. Идуће године су у ФСС избори. До тада  фудбалска организација мора да направи план и програм који ће обухватити фудбалску струку. Посебну пажњу треба обратити на стручни део, јер, очигледно да имамо слабе тренере. Тренере који су вољни да слушају новокомпоноване фудбалске газде, који искрено речено немају појма са фудбалом. Осим са кладионицама. Да се појача рад у омладинским школама. Јер све док не будемо црпели “воде са свог извора” а не доводити полуквалификоване странце, нећемо имати децу спремну да ускоче у репрезентативни воз у који по обичају каснимо.

-Труд и мукотрпан рад све поједностављују. Спреман сам да радим. Тајна успеха не лежи у причи већ у раду. У Лондону смо бар по мом мишљењу направили корак напред. Биће потребно доста времена, труда и ангажованости сваког појединца, како бисмо успели да се вратимо из овог понора. Чврсто верујем да имамо играче и потенцијал. Наш циљ треба да буде усмерен ка томе да се 2028. године када Енглеска буде домаћин најбољим европским репрезентацијама вратимо у Лондон као победници. Да не верујем у ту идеју, не бих ни прихватио овај посао, искрен је Пауновић.

После гостовања на Вемблију и чињенице да нас је Албаније поново изиграла, треба добро да се запитамо где смо то изгубили јединство и заједништво. Да ли су се добри и поштени фудбалски радници сами повукли или их је изгурала багра. И то она која влада нашим фудбалом из сенке. Отуда и не чуди што се на теренима често виђају немиле сцене, као она недавно у Врању, где су претучени гости из Вршца. Са благим казнама нећемо постићи много, чак шта више охрабриваћемо оне који су данас недодирљиви фудбалски војници. Е зато су нам стадиони празни, зато нам се изгубио култ репрезентације. Зато је и обичан навијач окренуо леђа нашем најпопуларнијем спорту. Дакле, повратак на аматеризам или оштар рез. Ако желимо да се прикључимо бољем фудбалском друштву. Јер, како објаснити да нас идуће године неће бити а да ће на том скупу учествовати једна четвртина од укупног броја земаља!