Друго место није опција

У тренуцима кад је деловало да је Партизан на правом путу и да може далеко да догура у борби на два фронта, догодио се дебакл у Шапцу где су „црно-бели” елиминисани од Мачве већ на старту Купа Србије, а само неколико дана касније Чукарички је убедљиво савладао Парни ваљак на Бановом брду.

Према речима Предрага Мијатовића, потпредседника вицешампиона Србије за спортска питања, био је то четврти минус за Срђана Благојевића и растанак је био неизбежан.

Бригу о Партизану кратко је преузео тандем Марко Јовановић – Ћорћије Ћетковић и победама над Јавором (3:2), односно Новим Пазаром (2:0), омогућио новом шефу стручног штаба да преузме „црно-беле” на пол позицији у елитном рангу нашег фудбала.

Потрага у Хумској за новим тренером није дуго трајала и на предлог Предрага Мијатовића Управни одбор Партизана именовао је Ненада Стојаковића на месту шефа струке.

Млади стручњак у овом тренутку делује као најбоље решење, с обзиром на то да веома добро познаје „црно-беле” бисере, а јасно је да финансијска ситуација клубу из Хумске не може да омогући тренера са много већим искуством.

Стојаковић је малтене на почетку тренерске каријере, али може да се похвали да је освојио титулу са омладинцима Партизана после више од деценије, а већину садашњих првотимаца извео је на прави пут.

Свестан је и Ненад Стојаковић да је пред њим највећи изазов у каријери, међутим, у првом обраћању је истакао да се радује изазовима који га очекују:

– Драго ми је да сам овде, изузетна ми је част и привилегија што сам испред вас као први тренер Партизана. Моја тренутна улога је таква. Надам се да ћу марљивим радом једног дана убедити вас да дођете због Ненада Стојаковића! Циљеви су постављани кроз генерације, прва генерација 1947. која је освојила прву титулу Југославије, затим 1953. која је самлела вечитог ривала са 7:1, од тада се називамо Парни ваљак. Генерација 1955 – прва утакмица у Купу шампиона, а 1966. финале са Реал Мадридом, први српски клуб који је у новијој историји ушао у Лигу шампиона. Летвица је постављена на највиши ниво. Негде, могу да поредим садашњи Партизан са једним мерцедесом у гаражи, пала је прашина на њега, ретко изађе из ње, али покаже перформансе које поседује. Да покажемо перформанс у континуитету, који ће омогућити мерцедесу да километар по километар дође до циља.

Кроз „тренерске шаке” Ненада Стојаковића прошли су: Вања Драгојевић, Огњен Угрешић, Немања Трифуновић, Никола Симић, Димитрије Јанковић и Душан Јовановић, данас првотимци Партизана који су успели да врате навијаче на стадионе и да после много година унесу позитивну енергију у Хумску.

– Моја филозофија је јасна – као педагог да учим децу да буду своја, то је једини начин да потенцијал испуне до самог краја. Драго ми је да има велика група играча која је тренутно у првом тиму. То је фудбал, живот, негде на крају, ја осећам колико ту простора има међу децом да буду боља, морам да их убедим да они то могу. Поносан сам, али то је огроман простор који они морају да попуне у сваком аспекту. Јако су млади и практично не знају где је граница. Имамо среће да су неки играчи отишли у „А” репрезентацију и млађе селекције, да виде неке утакмице са неким људима који су способнији, бржи и агресивнији. Оно што показују је задовољавајуће, али има још простора за напредак.

„Црно-бели” су елиминисани из квалификација за европска такмичења, као и из Купа Србије. Међутим, Парни ваљак се и даље добро котира у првенству, тренутно се налази на првој позицији са два бода више од Црвене звезде, додуше и уз утакмицу више. Партизан није освојио титулу од сезоне 2016/17. и пред почетак текуће многи су отписали „црно-беле”, али у Хумској све чешће истичу да клуб таквог реномеа и традиције не може да се задовољава другим местом.

– Мислим да сам био јасан, овај клуб као громада, успавани див, не смемо да размишљамо о другом месту. Трудићу се тим малим победама на дневном нивоу да направимо такмичење које ће донети те победе, које ће као последицу имати неке резултате. Опција за Партизан никада није друго место.

Предраг Мијатовић, потпредседник Партизана за спортска питања, у разговору за Журнал је рекао да би Ненад Стојаковић могао да постане нови Љубиша Тумбаковић и питање је да ли је нови шеф стручног штаба вицешампиона Србије могао да добије већи комплимент.

– Мени је част и задовољство, али тај развојни пут јесте сличан, има доста занимљивости. Те 1992. године био сам играч петлића коме је тренер био Љубиша Тумбаковић, где је капитен био Предраг Мијатовић. Почетак развојног пута је био сличан. Част ми је да је неко споменуо моје име уз Љубишу Тумбаковића.

Стојаковић је упитан колико ће му бити тешко да наследи Срђана Благојевића:

– Ја сам од 1989. у клубу, са мањим прекидима и негде сам почетком лета осетио синергију између играча и навијача, заиста сам се радовао свакој утакмици. Оно што је тужно, да ако, на пример упоредимо са надгробним спомеником, датум рођења је 14. новембар, постоји та цртица, али онај други датум дође, раније или касније. Да ли је неко у праву или није, ја не могу да одговорим. Имам задовољство да наставим рад где је започео Благојевић, постоји континуитет захтева и принципа који ће нам помоћи да будемо бољи.

Нови шеф стручног штаба Партизана имао је прилику да се упозна са играчима.

– Јесам, први тренинг сам урадио, било је 12 играча, јер на сву срећу имамо велики број репрезентативаца. Био је један јако леп тренинг, доста позитивне енергије и осмеха.

Ненад је кратко одговорио на питање какав Партизан навијачи могу да очекују у наставку сезоне:

– План је једноставан – Нападај, нападај, Партизане, нападај.

Стојаковић се показао као тренер који зна да ради са младим играчима, а Парни ваљак се у овој сезони окренуо бисерима.

– Као што сам причао за мерцедес, јако је важан континуитет. Дечаци имају квалитет, али не у континуитету, то је први и последњи минут, мораш да се доказујеш и да будеш прав. Чим станеш, неко те претекне. Моја порука – квалитет постоји, свакодневним радом и доказивањем могу да остваре свој потенцијал.

Притисак не постоји

Клупа Парног ваљка је увек жарена и само по себи носи велики притисак и одговорност.

– Кад је реч о притиску – не размишљам, могу анегдоту да испричам о Шакилу О’Нилу и његовом оцу. Било је пола 12 и Шакил је изгубио утакмицу, зове оца: „Како си то играо?”, он му каже: „Притисак, ћале, не могу да се носим са њим.” Он се ујутру враћао назад у Вашингтон, рекао му је да га чека код куће. Он поштује оца, долази испред куће, он каже уђи, седи, долазе до места, паркирају се и гасе светла. После неких 20 минута излази човек из шатора и жена са двоје деце, он му каже: „Притисак – ово је притисак, кад не можеш деци да обезбедиш оно што мораш да обезбедиш.” Притисак имају људи који не верују у себе, који имају страх од будућности. Живим на једнодневне рате, живим од данас за сутра на овом послу. Притисак апсолутно не постоји.