Трагикомичне истине о свету

Маријус фон Мајенбург је, уз Деу Лоер, сигурно најрепрезентативнији немачки представник необруталистичке драматургије која је значајно дефинисала европско позориште на крају прошлог века. Карактеристичне по мрачној поетичности и антрополошком песимизму, Мајенбургове драме редукују човека до његове сржи, бавећи се узроцима насиља, неконтролисане страсти, губитка идентитета. Његови комади „Ватрено лице” и „Паразити” играни су пре неколико година у Београду (прва у режији Стевана Бодроже, друга Ање Суше, обе у Бетон хали театру), а недавно су премијерно приказана још два његова комада, „Харман” и „Ругоба”.

Драма „Харман”, која је постављена на Сцени у подруму Атељеа 212, у режији Предрага Штрпца, бави се истинитим случајем масовног убице Фрица Хармана. Квалитет овог текста је далеко испод квалитета осталих Мајенбургових дела, зато што се он углавном задржава на површном шок ефекту и општим местима. Зато ни представа, у целини, не постиже завидне висине. Она је остварена стилизовано и задржава пажњу захваљујући нарочитој сугестивности главних глумаца, док се редитељу може замерити то што је у неким решењима претерао са мелодраматиком и очигледношћу.

Владимир Алексић маркантно игра протагонисту Хармана, без сувишних гестова. Приказује га као рафинираног, благо феминизираног, чак и нежног, чиме се, путем контраста, посебно истиче ужасност његових злочина. Горан Јевтић игра Ханса Гранса, његовог љубавника, на сличан начин, инспиративно приказујући амбивалентност лика. Миљан Прљета тачно, одсечно, игра безличног судију, док Бранка Шелић Илић, Петар Михаиловић и Владислав Михаиловић наступају у више улога. Издвајамо игру Бранке Шелић Илић која наступа врло маниристички, стварајући оправдан одмак према ликовима Дорице, госпође Линднер и Мајке, али успева да, истовремено, покаже и њихове јаке емоције.

Текст „Ругоба”, постављен на сцени „Студио” Југословенског драмског позоришта, много је изазовнији, због веће актуелности тематике – проблем превелике важности имиџа у савременом друштву, али и начин његове презентације – изоштрен апсурд и убитачан цинизам. Представа редитељке Марије Крстић се држи захваљујући изузетној провокативности текста и тачности основне поставке – стилизације која конотира битна апсурдна значења. Ипак, представа не успева да пренесе све аспекте текста, због стилске неуједначености. Нису сви ликови реализовани суптилно сложено, што комад захтева. Дамјан Кецојевић солидно игра протагонисту Летеа који је, због захтева друштва, принуђен на пластичну операцију свог лица. Његова игра је најближа реализму, што је оправдано, јер се тако наглашава Летеова наивност, као и чињеница да је он жртва средине, опседнуте имиџима и утварама спољашњости.

Остали глумци играју више улога, поштујући захтеве писца о условности извођења. Јелена Ћурувија-Ђурица најубедљивије обликује ликове три различите Фани, због дискретне прецизности игре, јасно извештачене, али рафиниране – на тај начин се тачно изражава сложен апсурд ових ликова. Слободан Тешић игра два Шефлера знатно наметљивије, физички наглашеније, чиме се ствара један предимензионирани апсурд који је мање уверљив. Небојша Ђорђевић обликује ликове два Карлмана недовољно профилисано. Сценографија (Весна Штрбац) и костимографија (Снежана Вељковић), једноставне и елегантне, помажу у истицању тезе да спољашња сређеност друштва маскира нестајање смисла и дубљих значења.

Упркос недовољној прецизности и изоштрености редитељског концепта представе „Ругоба”, Мајенбургове идеје успевају да се пробију до публике, бљујући нам трагикомичне истине о свету окренутом наглавачке.