Дејтонска превара потписана у Паризу

Дејтон је био велика превара! Треба већ једном и то рећи поводом 30. годишњице потписивања у Паризу. Како другачије објаснити да споразум потпишу три локалне ратујуће стране и гарантују велесиле, а већ годину касније започне његово систематско рушење. 
Ричард Холбрук, који је био главни менаџер тог пројекта, најпре је плагирао Лисабонски европски мировни план Жозеа Кутиљера, да би га прогласио Дејтонским, односно америчким, а онда је рушење истог образложио глупошћу да је Дејтон донео мир, али не и решење за БиХ, иако је и логички и политички могло бити само обратно. Рат је стао када је нађено решење. Али главни менаџер преваре објаснио је: „Циљ нашег ангажовања у Босни био је да НАТО остане у Европи!” Шта то значи? – После пада Берлинског зида Европљани су рачунали да, пошто више нема црвене опасности од Совјета, неће им више бити потребан ни амерички кишобран. Споља индуковани распад СФРЈ и грађански рат у БиХ послужили су им као алиби за останак.

Преко Зимермана су потпалили рат, а током рата преко Изетбеговића опструисали све европске мировне покушаје. „Послали су ме да мирим у Босни, а онда мени иза леђа...”, изјавио је ветеран америчке дипломатије Сајрус Венс. САД су тако доказале да је мека моћ ЕУ немоћна и да без њихове тврде моћи неће бити заустављен грађански рат. Након бомбардовања српских положаја и софтвера за продор хрватско-бошњачких трупа у Босанску крајину, контакт-група је у Женеви утврдила уставне принципе (минимална централна власт – максималне аутономије) и територијално-етничку поделу (51:49 одсто). У Дејтону су договарани само детаљи, пошто су претходно оружано наштимане границе ентитета у складу с одговарајућим процентима. 
Срби су били хендикепирани изузећем лидера Караџића, Српска није добила излаз на Јадран, накнадном арбитражом пресечен је континуитет територије код Брчког, а Милошевићу су Сарајлије замериле што је уступио престоницу, иако је иницијално било предвиђено да буде мулти-култи. Он је, међутим, тиме и запечатио поделу БиХ, тако да је решење као целина било прихватљиво. Хрватима је судбина била решена већ Вашингтонским споразумом, којим су насели на обећање конфедерација БХ федерације с Хрватском и одрекли се Херцег-Босне, па се Туђман раније вратио кући.

Бошњаке је Дејтон спасао од капитулације, али их је, упркос дипломатској и медијској подршци, оставио на пола од половине БиХ у крајње децентрализованом систему у којем популациона већина нема политички значај. Наводно, потписао је уз дискретно обећање Холбрука да ће САД касније порадити на маргинализацији Српске. И није га, бар је тако изгледало, преварио, јер већ други по реду високи представник Вестендорп, који је већ након годину дана заменио Билта, добио диктаторска Бонска овлашћења. Тако је започела прогресивна деструкција Дејтонског споразума, коју су укључивањем услужног Уставног суда БиХ, корак по корак, спроводили сви наредни високи представници, закључно са самозваним В. П. Кристијан Шмит је сменом највише власти и отимањем јавног власништва намерио да Српску практично укине. Тај се није освртао ни на Устав, ни на законе, ни на систем, ни на шта. Како је дошао, тако се и понашао. 
Доласком Трампа, окончано је, чини се, вечно враћање САД „незавршеним пословима у Босни”. Неће да се меша у унутрашње ствари других земаља, па ни у БиХ, али то не значи да ју је оставио као слободно ловиште за мешање других, како су то схватили у Немачкој и Турској. Напротив, сарађиваће равноправно са свим странама вољним да сарађују, а не као Шмит, који је уместо решења постао главни проблем. Да и са Додиком може да сарађује, Трамп је показао узајамним уступцима: повлачење са функције за скидање санкција руководству РС. 
Ова политичка трговина обављена је брзо и ефикасно захваљујући томе што је све остало у тајности до саме реализације, па је до данас остало тајновито шта је ко коме још обећао и у којем року. Ефекат који је овај аранжман изазвао може се мерити паузом у реаговању најпогођенијих Немаца и Бошњака. Но, пошто је на СБ УН, у одсуству Шмита и амбасадора Немачке, која није чланица, прећутно одсвирано Шмиту, први се огласио самозвани В. П., и то новом глупошћу. „Ја сам Немац и може ме сменити само Немачка”, рекао је и тиме признао да нема мандат УН и да је заиста само немачки туриста на сарајевској Башчаршији – управо оно за шта га је Додик од почетка оптуживао. 
Када су се у муслиманском Сарајеву прибрали, ТВ микрофони су се усијали од лобиста у САД који пишу писма Трампу да је Додик и без државне функције опасност по мир у свету, док Јањић и Пуљић имају „поверљиве информације од Беле куће” да ће све бити океј, а раја гута „ко ђабе халве”. Досетили су се и да код Амера пали правосуђе, па су судске писарнице закрчене оптужбама против Додиковог говора мржње у текућој кампањи. Оптужују га што је у Српском Сарајеву са бине рекао „Нико тако крупно ко Турчин не лаже”, јер не знају да је то Његошево. А и не односи се на њих, јер ваљда нису Турци него потурице. А кад је Бакир говорио о Србима да су „геноцидаши и лоши људи”, онда то, биће, није био говор мржње. 
Жељка Цвијановић рекла је на ТВ Хајат да су јој ближе САД и ЕУ него Русија и Кина, те одушевила Сарајлије, а само је констатовала баналну чињеницу да су вестернизација и американизација културе свакодневног живота опште место. Урбане елите и у Русији и у Кини одевене су у западне брендове, а не носе рубашке и Маове плаве комбинезоне. Једу брзу храну, а не боршч и пиринач. Шангај и Питер збијеним небодерима личе на Менхетн. 
У америчке медије потурили су причу: Срби су током рата с брда око опкољеног Сарајева организовали сафари за богате странце у муслиманском у резервату.

Пандан јој је она са српске ратне стране да су Зелене беретке у зоо-врту у Пионирској долини због несташице меса, српску новорођенчад бацале у лавље кавезе. Постоји и трећа, да су се снајперисти Унпрофора забављали руским рулетом са Циганчићима на линији фронта на Врбања мосту. Ромски малишани за награду 100 долара претрчавали су мост тамо-амо у цикцак трку, а ови их за опкладу гађали. 
Шта је остало од Дејтона рашчерупаног са 80 измена? Неке од изворних одредаба трајале су само годину дана, а неке од првих измењених трају читавих 25 или више година. Уместо да се навикну на оригинални Дејтон, људи су се навикли на ревизију, и сада је то тешко мењати. Од Дејтона плус и Дејтона минус Шмит је довео до нуле од Дејтона. Трамп нема намеру да рехабилитује Клинтонов „највећи дипломатски успех САД после Другог светског рата” и хоће дијалог о Босни у Босни, а Додик га према последњим изјавама следи, или, обрнуто, овај њега, јер је лидер Српске, заједно с Човићем, одавно то предложио Бошњацима. 
Потписници у име три стране Милошевић, Изетбеговић и Туђман нису живи. А гаранти? Ко још од данашње младежи препознаје ликове Клинтона, Кола, Ширака, Мејџора, Черномирдина изнад Слобе, Алије и Фрање на већ избледелим фотографијама са свечаног потписивања Дејтона у Паризу. Једни су почивши, други се и не сећају да су гарантовали, треће су већ заборавили. 
Уместо њих у БиХ седи хер Шмит, који се не оптерећује Дејтоном.

Уместо да га повуче или бар ућутка како не би више бламирао националну и међународну дипломатију, домовина је одлучила да стане иза њега. Индустријски водећа земља ЕУ, огромним војним буџетом хоће да то постане и војно, а то, историјски проверено, не слути на добро. Немачки министар спољних послова Јохан Вадефул ових дана обилази нахију у пратњи Шмита и наглашава да овај остаје у ОХР-у, подсећа на Берлински процес, истиче примат у инвестицијама и соколи савезнике из два светска рата. А онда и у осталим балканским престоницама: „Примићемо вас у ЕУ ђутуре, али без права гласа, под условом да ускладите спољну политику с Бриселом.„ Његовом канцелару Мерцуби са Трампом се могло десити исто што и Зеленском, који није послушао да призна територијалне губитке како би он с Путином склопио обећани мир у Украјини. Срушиће и њега ФБИ отварањем неке афере, или ЦИА победом АфД-а. Ако пак бизнисмен Трамп одужи да би им продајом оружја исисао војни буџет, Путин извесно неће чекати да Четврти рајх стигне до Стаљинграда и превентивно ће ударити „орешницима” по Берлину. Тако ће се мобилизациона фама да се Руси неће зауставити на границама Украјине претворити у самоиспуњавајућу прогнозу. Трамп је већ у уторак благовремено опоменуо Мерца: „Шмит мора да оде!” А потом? – Компромитовани стари Дејтон, неизвесни нови договор, или разлаз који је већ увелико у току? 
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа