Легенда о Бурдушу не бледи

Својевремено је покојни Слободан Новаковић рекао да се за Живорада Жику Лазића увек лепе афере, као чичак за овце.

Романописац, сценариста, новинар чије су репортаже препричаване међу читаоцима „Политике”, НИН-а и „Дуге”, творац телевизијских култних серија „Музиканти”, „Грађани села Луга” и „Докторка са села”, данас као сценариста потписује серију „Сељаци”. Време проводи углавном у свом селу Лугавчини код Смедерева.

 „У Србији села умиру, што не значи да Срби не воле село. Истина је да га воле, али на малом екрану, а то је ипак гаранција његове будућности”, шаљиво констатује Лазић, родоначелник телевизијског и филмског жанра који привлачи велику пажњу гледалишта, критичара, социолога и стручњака других профила.

Тачно пре четрдесет година, 1969, написао је сценарио за серију „Музиканти”, о чијем се главном јунаку Бурдушу и његовој музичкој дружини „Ла кампанела”, као у народној песми, легенда преноси с колена на колено.

 „Много тога се од онда променило – каже Лазић – технологија је отишла далеко, много је нових тема, на телевизији се ради индустријски. Серије су некада имале десетак епизода, била је то права мера да се искаже ауторска креативност. Данас продуценти диктирају серије од сто, двеста, хиљаду епизода”.

За „Музиканте” Лазић каже да то није била права „сеоска серија”, већ да је типични израз тог жанра његова серија, „Грађани села Луга”, настала 1974. године.

 „У суштини, била је то прича о претварању српског села у руско село, хумором обојена прича о увођењу совјетских колхоза у српске сељачке радне задруге”, каже аутор серије која је постала граничник у историји наше телевизије.

 „Ишло је нормално до пете-шесте епизоде, од укупно десет, а онда се дигла велика бука. Прво су кренули борци, изоштрили су нишанске справе и критикујући серију подржали борбу против либерализма.”

Било је то време ригорозних идеолошких напада на уметност, доба „црног таласа”, забрана и „црних листа’’.

 „Идеолошки контролори закључили су да је моја серија либералистичка, па сам чак морао да седнем и на ’црну клупу’, по приватној тужби једне жене, чијег сам мужа поменуо у некој епизоди. Судија је ипак био нормалан човек, ослободио ме”, каже кроз смех Лазић и наводи да је касније, после читања мемоарске књиге политичара Драже Марковића „Живот и политика”, сазнао како је покренута хајка.

 „Из књиге се види да су припадници ондашње врхушке, док су на Брионима писали Устав из 1974. за растурање Југославије, нашли времена и за разговоре о серијама. Мерили су њихову идеолошку и политичку чистоту и одлучили да ’Грађане села Луга’ ставе на тапет. Дража је дао налог борцима а онда су они кренули у акцију.”

Нова хајка је кренула 1987. због Лазићеве телевизијске серије „Докторка на селу”, док је владајућа парола још увек била „После Тита – Тито”.

 „Режисеру Драгославу Лазићу била је потребна нека застава због сценографије. У месној заједници, у Лештанима, где смо снимали, нашао је реквизит, али је неко приметио да на застави нема петокраке, што ја нисам ни видео. Дигне се велика бука, неке људе избаце из партије, а мене нису могли, нисам био члан. Емитовање серије буде прекинуто после осме епизоде.”

Покаже се да је био у праву покојни Слободан Новаковић, каже кроз смех Лазић, наводећи речи којима смо започели овај текст.

Питамо саговорника да ли ради на неком новом пројекту.

 „Пре пет година написао сам текст са снажним хумористичким печатом за серију ’Хармоникаш’, о једном музиканту, ноћном раднику који се сукобљава с разним невидовним силама, алама и бауцима сваке врсте. Никола Мирков и Александар Аврамовић су рад на серији форсирали, требало је да почне и снимање. Одједном је све прекинуто.”

Зашто је то учињено, Лазића нико није обавестио, па он после толико искуства стеченог у сличним акцијама, каже:

 „Мислим да је на снимање ’Хармоникаша’ неко од ових одозго ставио вето”.