Баба чешља Србију

На основу чињенице да је 10. јануара, серију „Село гори, а баба се чешља” (по подацима агенције АГБ Нилсен) гледало 3.135.000 становника Србије, односно 70 одсто публике која је у то време имала укључени ТВ пријемник, пројекат који као идејни творац, сценариста, редитељ, главни глумац па и композитор потписује Радош Бајић – у том тренутку је била најгледанија емисија од када се у Србији врши пиплметарско мерење гледаности.

Са рејтингом од 38,18 одсто серија је том приликом потукла сопствени рекорд од 37,1 одсто постављен, иначе, само две недеље раније – 27. децембра 2008, мада се од самог старта овог веома гледаног програма Радио-телевизије Србије, 10. марта 2007. године, број људи који не пропуштају нову епизоду ове комедије са елементима мелодраме приближавао цифри од три милиона.

Само неколико дана касније, у четвртак 15. јануара и тај рекорд је „потучен” јер је последњу епизоду серије „Рањени орао”, такође на РТС-у, гледало 3.277.000 људи, односно 72,4 одсто оних који су у том тренутку имали укључене ТВ пријемнике, с тим што је, гледаоци знају, у питању дело сасвим другачије тематике и приче.

За нашу причу важно је напоменути и да „Село гори, а баба се чешља” има јаку конкуренцију и у серијама „Мој рођак са села”, чија је последња епизода, бар првог циклуса, на програму вечерас и „Горки плодови” (на РТС-у), али и да на конкурентској ТВ Пинк већ неколико сезона траје приказивање још једне серије са, условно речено, сеоском тематиком, „Сељаци” Драгослава Лазића.

У чему је тајна успеха серије чији је идејни творац Радош Бајић, глумац који је захваљујући лику сеоског ковача Секуле, момка јаких мишића и меког срца, јунаку филмова „Секула и његове жене” (1986) и „Секула се опет жени” (1991), био у то време онолико популаран широм целе бивше СФРЈ?

Он сам ће у једном интервјуу рећи да је сличност између Радашина из серије „Село гори, а баба се чешља” и Секуле (који је иначе произишао из сценаристичко-редитељске радионице Јована Јанићијевића Бурдуша и Драгослава Лазића) само у томе што поново има бркове (али и неколико килограма више) и што и Радашин потиче из истог миљеа, дакле са лепог имања крај слива три Мораве. У серији коју сада са видним одушевљењем гледа пола Србије, али је не пропуштају ни нашијанци у дијаспори (од Канаде преко Европе до далеке Аустралије), Бајић је и главни лик и наратор елегичне приче о такозваним обичним српским сељацима које, за разлику од неких других филмских и телевизијских прича на исту тему, краси много више врлина него мана. Међу ликовима који су „главни” у серији „Село гори, а баба се чешља”, има и лепих и мање лепих људи, они су понекад смешни, понекад тужни, али је више него видан напор да сви буду приказани најпре као добри људи. У серији нема класичне поделе на „добре и лоше момке”, нема ни изразито негативних јунака, али ни оних идеалних, без мана. Можда је суштину њене популарности најбоље објаснила глумица Љиљана Стјепановић изјавивши недавно да је серија свима – и гледаоцима, али и њеним ауторима и протагонистима – вратила веру у породицу, људске вредности и један други, бољи живот захваљујући слици другачије Србије и њених људи.

Годинама, па и деценијама бомбардовани лошим вестима, како оним које смо сами произвели, тако и лошом сликом о нама која из тога произилази, грађанима Србије су као мелем на рану легли призори (бар на малом екрану) аутентичног, часног, правог и помало старинског живота Србијанаца са чистих и плодних моравских обала. Оних који знају и за муку и радост, тугу и стид, који поштују корене али покушавају и да иду у корак са временом, цене породичне вредности – али познају и искушења душе и тела, али само кад су не више тако младе, али ипак (натурализоване) Словенке у питању, који знају да буду и лукави и злобни, али и саосећајни и спремни да помогну другима, поносни и рањиви, али у сваком случају – намерни да трају и опстану...

Друго је, наравно, питање колико та идила са екрана има реалног упоришта у стварном животу и да ли је телевизијско село Петловац могуће пронаћи на мапи данашње Србије. Ни аутор серије – бар ако је веровати његовим изјавама – не затвара очи пред чињеницом да нам је велики број сеоских домаћинстава оронуо, гробља запуштена, реке, пашњаци а често и њиве затрпани отпадом и ђубретом. У серији се то не види, јер се екипа која је реализује ангажује на рашћишћавању терена: сами уклањају отпад, „беру” најлон кесе са дрвећа на обали Мораве, склањају ђубре... све у нади да ће и они који их сваке суботе гледају кренути истим путем.

Као и да ће се основна порука Бајићеве приче (која је још далеко од краја) – да не трeба да будемо зли, да не смемо да мрзимо једни друге већ да би требало да будемо добри људи широких погледа – попут доброг пелцера примити на народ овдашњи. Пиплметри казују да је више од трећине Србије спремно да лекције те врсте прима у правилним размацима, сваке суботе. Хоће ли их применити и у пракси, па да нам и људи и села изгледају као Радашин, Милашин, судија Велибор, син Драган, Радојка, Драгојло, Смиљана и идилични Петловац – остаје да се види.